Папуа Нова Гвинеја је држава у Океанији која је једна од најмање културолошки и географски истражених држава света. Верује се да постоји велики број неоткривених врста биљака и животиња које живе у нетакнутој дивљини унутрашњости Папуе.

Први белац је случајно стигао на Нову Гвинеју. Било је то 1526. године а био је то Португалац Дон Јорге де Менесес који је нову земљу назвао Папуа, према речи из малајског која значи „коврџав” или „јако коврџаве косе”. Много касније један шпански поморац променио је име ове чудне и чудесне земље у Нова Гвинеја из прозаичног разлога. Личила му је, онако гледана с мора, на Гвинеју.

Данас се до овог кутка на планети земљи може стићи релативно лако, уз помоћ ексклузивних аранжмана малобројних туристичких агенција. Пут је далек, али, ако сте прави туриста авантуриста, онда је ово део земљине кугле који морате да обиђете. А ево и зашто.

Папуа – то су бројне беле пешчане плаже.

Папуа – то је кристално море.

Папуа – то су вулканске планине, незаборавна свитања у прашуми, потпуни заборав у делу света сасвим изолованог од цивилизације.

И још много више од свега што може да се спакује у једну новинарску репортажу, па чак и много више од онога што може да стане у ваше сећање ако одлучите да кренете на ово далеко путовање.

А путовање кроз новинарску причу може да почне и овако:

Папуа је земља авантура и природних чуда. Од лепоте њених пејзажа буквално стаје дах. Замислите све на једном месту – тропску џунглу, кишне шуме, високе планине чији су врхови стално оковани ледом, фасцинантну флору и фауну. Тврди се да је ово последњи туристички рај на земљи у коме се може уживати у још нетакнутој лепоти дивљине. До неких од тих лепота може се стићи само авионом, друге је могуће дотаћи само дуготрајним пешачењем уз пратњу обучених и стручних водича.

Некада добро скриване тајне ритуала безбројних племена сада су туристичка атракција за људе из свих крајева света који су давно престали да верују у мит о последњим људождерима на свету. А и домороци су се навикли на некад нежељене госте. Већ дуго се труде да се у бројним светковинама које приређују гостима у част, прикажу у најшаренијем и најсвечанијем издању, навикли на белу боју коже коју су некад са страхопоштовањем загледали, а само најхрабрији и дотицали.

У новинарску причу мора да стане и забелешка о најузбудљивијем спусту реком на свету који траје седам дана. Сепик Ривер, ништа мања и много опаснија од Амазона, велики је изазов за најхрабрије који летовање и одмор изједначавају са адреналинским узбуђењима. Путовање кануом низ Сепик Ривер једини је начин да се Папуа види и доживи изнутра, да се осети њена права, дивља, сурова и опасна душа. Али, кажу они храбри који су је на тај начин открили, толико је лепа да ће поново доћи.

Прича о мору које запљускује хиљаде километара дугу обалу јесте прича о томе да у водама острва северно од Аустралије и западно од Соломонских острва, живи два пута више морских врста него у Црвеном мору и десет пута више него на Карибима. То је најпознатији подводни рај на свету за фотографе и најбоља локација на свету за роњење.

Али, Папуа није само прелепа, опасна дивљина. Она је и у луксузним хотелима са пет звездица и свим благодетима цивилизације на златним пешчаним обалама, романтичним крајолицима терасастих поља и дивљег растиња шећерне трске. Она је у висећим мостовима преко стрмоглавих литица на чијем дну се тек назире као светао танак млаз хировита брза вода, укусном ручку који се састоји од свињског меса са слатким кромпиром справљеним на папуански начин, у 250 година старој мумији у селу Јивика, традиционалној пијаци Јибама, пећини Котилопа…

Прошлост овог индонежанског народа изгубљеног у времену и простору, саткана је од легенди и приповедака. Писмо је непознато, као и њихово порекло старо хиљадама година. Нема података одакле потичу и како су се уклопили у стравичну самоћу и изолацију. Њихове песме су монотоне, у ритму који се бескрајно понавља, налик на мрмљање праћено бубњевима. Певају о лову или љубави, стварима које су им најважније и које најбоље познају. Имају криве и мршаве ноге, разбарушену косу и дубоке боре већ у раној адолесценцији, умиру млади, јер живе тешко и мучно. И то је део новинарске приче о Папуи, део који туристи најчешће не упознају заслепљени дивљом лепотом ове земље, боравећи овде тек неколико дана, најчешће у удобности хотелских соба. Ако се једном одлучите да, подстакнути лепотама пејзажа и плажа Папуе, кренете на свој одмор у ову земљу, потрудите да се да бар мало упознате и њене људе. Они то заслужују.

Душица Павићевић