Од нашег сталног дописника

Загреб, 13. августа – Крајем прошле године Туђманов министар унутрашњих послова Јосип Бољковац (који се 1993. заједно с Месићем и Манолићем политички разишао с Туђманом) подигао је поприличну прашину својом књигом „Истина мора изаћи ван...”, у којој је скинуо вео с многих неугодних збивања по Туђмана и његов режим. Ових дана Бољковац привлачи пажњу јавности из сасвим другачијег разлога, али по свему судећи повезаног с претходном чињеницом: против њега се води кривична истрага на основу тврдњи неименованих сведока да је одмах после Другог светског рата као припадник тадашње Озне „без суда” убијао припаднике усташких и домобранских квислиншких јединица.

Наводи се тако да су партизани заробљенике смештали у логору Дубовац, одакле су наводно одвођени у већим групама и ликвидирани, а да је у томе учествовао и Бољковац.

Најдетаљнија прича тиче се ликвидације Валентина Бановца и Славка Воловића 1947. године, за које је, наводно, преваривши Валентинову породицу да је стигла амнестија, дознао где се скривају. Бановац је, према тим тврдњама, пре рата био мачековац и добро се знао с Бољковцем. Наводно је илегално и помагао партизане, али се током 1943. посвађао с њима јер су га наводно лажно оптужили да сарађује с усташама. Партизани су га ухапсили и осудили на смрт, али је он успео да побегне, преплива Купу и придружи се управо усташама.

Сведоци тврде да је Бољковац лично пуцао из аутомата на Валентина Бановца и „просуо му мозак по цести”.

Ово није први пут да се Бољковцу приписују овакве ствари, али је он то упорно негирао. Почетком прошле године слично га је оптужио и Хрватски хелсиншки одбор за људска права, кад је на његово чело поново дошао Иван Звонимир Чичак. Пронађени су наводни документи некадашње Удбе из којих се видело да су вршене ликвидације припадника квислиншких јединица без суђења, те да је на подручју Карловца, где је деловао и Бољковац, од 1945. до 1947. године убијено 210 таквих особа. Тврдило се да је међу потписима на таквим документима и Бољковчев, што је он такође негирао.

Поводом најновије истраге коју води полиција и Државно тужилаштво у Карловцу, Јосип Бољковац је домаћим медијима рекао: „Нико ме није испитивао о поратним злочинима у Карловцу. Ко су ти сведоци који сада мене терете? Па ни један из логора на Дубовцу није жив. И сам сам чуо за постојање логора на карловачком подручју, али у њима никада нисам био.”

Бољковац додаје да су „наводно заробљеници одвођени и у Маћешић Поток, где су усташе убиле неколико стотина Срба, а спомињала се и Брезова Глава, место на којем су 1942. године потучене усташе и домобрани”.

У вези с убиствима Валентина Бановца и Славе Воловића напомиње да се радило о „великој професионалној погрешци” његових потчињених. О томе каже: „Обојица су били ратни злочинци – Воловић је радио за Гестапо, а Бановац за УНС (усташка тајна служба). Нисам видео кад су их убили. На терен смо дошли после дојаве да се скривају у дворцу у Тончић Селу. Убијени су док сам ја разговарао с Воловићевом породицом.”

Како је описао и у својој књизи, његови подређени су му рекли како нису издржали Бановчеву провокацију, па су „импулсивно реаговали” и пуцали у њих.

Р. Арсенић