Од нашег дописника

Букурешт – У румунско-српским аналима нешто ново. Познати стручни, али веома популарни румунски месечник „ХИСТОРИА” у свом новембарском броју, после многих деценија ћутње међу румунским историчарима и публицистима, пуним гласом је проговорио о једном изузетном споменику српске војничке славе који се налази на румунском тлу. По свему судећи, ово знамење спада међу највеће, ако није и највећи такав споменик изван српских граница. О њему се већ 85 година пажљиво брину –православни Румуни.

Много шта се дешавало са тим скоро невероватним белегом заједничке српско-румунске историје о коме се, нажалост, и код нас мало зна, а који је показао да понекад и мртви Срби мрсе светске рачуне.

У рубрици посвећеној једном давном догађају часопис се на целе четири странице, са мноштвом аутентичних илустрација, осврће на „мање познату епизоду из Првог светског рата” и пише како су се српски добровољци нашли на румунском фронту, у Добруџи, коју запљускује Црно море.

„Током векова, од свих суседа Румуније, једини са којима наша земља никада није била у оружаном сукобу, били су –Срби. Народна мудрост вели: ‘Румуни имају само три пријатеља – Дунав, Црно море и Србе’. Наравно, као и међу свим комшијама, долазило је повремено до мањих или већих неспоразума, али до ратова – никада. Напротив, у великим невољама, два народа нису оклевала да се лате оружја и да се узајамно испомажу. Још 1389, приликом велике Косовске битке Срба са Отоманима, војвода Мирча Стари послао је своју војску у помоћ кнезу Лазару. Пола миленијума касније, за време Првог светског рата, Срби су притекли у помоћ Румунима са једном својом добровољачком дивизијом, која је, у жестоким биткама на добруџанским пољима, дала тешке жртве у крви”. Аутор ове студије Ромулус Каплеску се ослања на мноштво историјских чињеница и дирљиво описује „невероватну одисеју храбрих српских ратника”...

Маја 1916. у руској Одеси, у присуству цара Николаја Другог, тадашњи српски премијер Никола Пашић уручује борбени стег Првој српској добровољачкој дивизији (18.868 официра, подофицира и војника), састављенојод Јужних Словена, углавном Срба, који су живели у Аустро-Угарској и били мобилисани у њену војску. Они су на Руском фронту махом дезертирали или били заробљени. Задојени родољубивим осећањима, добровољно се сврставају под стег српске војске. Командни састав сачињавало је 200 српских официра и подофицира, који су пребачени у Русију са Солунског фронта након незамисливо смелог дугог путовања кроз минска поља и замке немачких подморница по Егејском и Средоземном мору, кроз Канал Ламанш, Северно море, све до руске луке Мурманск. А одатле – железницом – на југ, до Одесе.

Те исте године, после дужих оклевања, Румунија ступа у рат на страни савезника. Али, немачке трупе, под командом маршала Макензена, брзо пробијају фронт и надиру у румунску територију. Нарочито тешка ситуација настаје на јужном, Добруџанском крилу фронта, где Немци продиру заједно са разјареним Бугарима. Румунима у помоћ пристиже један руски корпус, а са њим и Прва српска добровољачка дивизија. У крвавим биткама, често у јуришима на бајонет под врелим добруџанским сунцем, Срби, раме уз раме са Румунима, испољавају невероватну храброст и издржљивост. Преко 3.000 њих полажу своје животе на добруџанском ратишту. Шест хиљада их је рањено и обогаљено. На стотине нестало...

Десет година касније, 7. септембра 1926., у знак дубоке захвалности и поште према жртвама српских ратника палих за слободу на румунском тлу у биткама од 26. августа до 12. октобра 1916, румунски краљ Фердинанд и његов зет Александар Први Карађорђевић (ожењен 1922. румунском принцезом Маријом) на најсвечанији начин откривају у Медџидији „Белу пирамиду”, величанствену спомен-костурницу, саграђену од Венчачког мермера, а у којој почивају посмртни остаци витешких српских ратника са свих добруџанских бојишта. Споменик се налази на православном гробљу, на једној узвишици до које води „Алеја српских јунака”.

Од тада румунске власти брижно одржавају тај наш велики белег. О „Белој пирамиди” стара се и Лига румунско-српског пријатељства. На подножју спомен обележја сваке године се одржавају дирљиве манифестације, полажу венци, држе помени, евоцира румунско-српско братство по оружју. С правом Ромулус Каплеску пише данас о „симболу из Медџидије”. „Није претерано говорити о постојању медџидијског духа”.

Аутор текста у ХИСТОРИЈИу тај дух укључује чувену Малу антанту, чињеницу да када је Хитлер 1941. распарчавао окупирану југословенску територију, и поред вршеног притиска, Румунија није хтела да узме ниједно њено парче. Помиње, такође и гигантске Ђердапске хидроенергетске чворове, као и став Румуније да не призна једнострано проглашену независност Косова. „Наша земља не намерава да призна нови ентитет све док не дође, како је рекао председник Басеску, до директног споразума између Београда и Приштине”.

Годинама смо одлазили до „Беле пирамиде”. Присуствовалиодавању војничких почасти, свирању државних химни двеју земаља,молебанима, полагању венаца, одржавању пригодних говора. Румунски медијио томе нису обавештавали јавност. Не само последњих година. Већ одавно. После тридесетих година 20. века наша спомен-костурница нашла се у потпуној сенци овдашње јавности. Речи о њој се никако нису уклапале умеђународне игре.

Када је у годинама пред Други светски рат Румунија стављена на Хитлерову орбиту, никако није било згодно да се помиње да су се у Добруџи 1916. Румуни борили против немачких освајача. После рата, пак, а нарочито у Чаушескуово „антисовјетско” време, није било „пожељно” да се говори о томе да су се Румуни „недавно” у Добруџи заједно борили са оним истим Русима који су им одузели Бесарабију. Да се не би говорило о Немцима и Русима у добруџанским биткама, није се говорило ни о Србима. У таквим политичким околностима главни јунаци из Медџидије, пали српски ратници, избегавани су као нешто што ремети разне рачунице.

После толико година, ево сада, један угледни букурештански историјски часопис скида копрену са великог и славног белега српског слободарског јунаштва. Испада да се „дух Медџидије” најзад спаја са оним европским, да се он гласно признаје.