Reževići – Ona je istinski svedok veka.Rođena u Kraljevini Srbiji,odrastala u Kraljevini Jugoslaviji,sazrela u SFRJ za koju se zajedno sa suprugom iskreno borila,nastavila da živi u SRJ,a sad veći deo godine provodi u Crnoj Gori.U selu Reževići,nadomak Petrovca,gde je sa suprugom, narodnim herojem i revolucionarom Svetozarom VukmanovićemTempom,još 1971. sagradila kuću.

Milica Sarić-Vukmanović,iako je zašla u 94. godinu,sveža i bistra kao da joj je tridesetak manje,prebira po uspomenama.A njena „kolekcija” sećanja zaista je prebogata,tako da joj ni u samoći ovog lepog paštrovskog sela nije dosadno.Tu su i knjige,revijalna štampa, malobrojni prijatelji koji navrate, i rodbina,sinovi, snahe, unuke i praunučad koji je obilaze.I na zidovima doma njeni i Tempovi portretikoje su uradili prijatelji slikari.

– Ljute me povremeno s raznih strana, iako me ne mogu iznenaditi.Mnogo lošeg se već dogodilopa će, valjda, i ove prostore uskoro obasjati sunce,smeška se zagonetno ova vedra žena. – Eto, Budvani su opet zaboravili da me uvedu u biračke spiskove,iako ovde živim skoro četrdeset godina.Tako je bilo i pred referendum o osamostaljivanju Crne Gore 2006.Kao da ću ja nešto pokvariti.Ja više ni za koga ne navijam,niti ovde niti u Srbiji,gde živi moja rodbina i ja povremeno.Moji favoriti su odavno nestali pošto su loše izmešali karte.

Milica je, ipak, najviše ljuta na ljude iz cetinjskog muzeja.Ona i Tempo su 1983.godine poklonili Crnoj Gori izuzetnu umetničku zbirku sa 220 slika,u kojoj su bila i dela Petra Lubarde i Mila Milunovića,ali i drugih sjajnih slikara s prostora eks Jugoslavije.

– Tada mi je Laza Vozarević pomogao da se načini stalna postavka. No,došli su neki novi ljudi,izdvojili su crnogorske slikarea ostali su se našli u – podrumu. A naša koncepcija je bila – jugoslovenska. Kao da je svuda bio isti zadatak:uništiti sve što ima jugoslovenski karakter.Sada moj sin Zoran nastoji da se vrati postavka na staro mesto i da „društvo” bude isto,kaže Milica.

Raspad Jugoslavije je teško doživela,mada je, veli,znala za njene slabe temelje,poodavno.Još 1972. je dobrovoljno izašla iz komunističke organizacije,iako je u nju ušla još 1935. u svom rodnom Beogradu,kao mlada studentkinja.

– Tempo i ja smo bili idealisti. Verovali smo u iskreno društvo i u tu lepu i veliku zemlju. No, veoma rano smo shvatili da je ne vole oni koji su bili u njenom najužem rukovodstvu. Posebno Kardelj, koji je još 1952.kazao da je Jugoslavija privremena stanica na putu ka osamostaljivanju Slovenije. Svađao se sa Titom, ali preko drugih, i vešto uvek ostajao uz njega.J ednom mi je njegova supruga Pepca,tada komšinica u Beogradu, kazala: E, draga Milice, mi ćemo biti bake kada ćemo saznati istinu o partiji još od Kominterne, ali i o drugim stvarima. I bila je, nažalost, u pravu, zaključuje Milica Sarić-Vukmanović.

Naša sagovornica ističe da su ona i Tempo uvek bili otvoreni, što je i uticalo da njen suprug krajem šezdesetih napusti visoke položaje u državi. On je pisao puno, baš ovde u Reževićima, otvoreno ukazivao Titu na probleme i poodavno „predvideo” raspad Jugoslavije kojoj je pripadao svim bićem.

Budućnost vidi u stvaranju istinske demokratije i boljeg ekonomskog društva u državama koje su nastale iz SFRJ. Bolje odvojeno,k ada nismo mogli zajedno, ali uz više poštovanja i dobrosusedskih odnosa i naravno uz više rada, poručuje Milica. A demokratija i bolji život ne stižu preko noći. To su bolni i dugotrajni procesi.

-----------------------------------------------------------

Rusi u komšiluku

– Kada smo došli u Reževiće ovde su živeli meštani i povremeno nekoliko Beograđana koji su kupili stare kuće. Sada imam mnogo komšija,najviše Rusa. Dobro je da su Rusi došli s novcema ne avionima kao Amerikanci 1999. Kriza je zaustavila promet, dosta se ipak prodalo, sagradilo. A uvek je bolje graditi nego rušiti. Bar se moja generacija, a i mnoge posle u to osvedočila, kaže Milica Sarić-Vukmanović.