Режевићи – Она је истински сведок века.Рођена у Краљевини Србији,одрастала у Краљевини Југославији,сазрела у СФРЈ за коју се заједно са супругом искрено борила,наставила да живи у СРЈ,а сад већи део године проводи у Црној Гори.У селу Режевићи,надомак Петровца,где је са супругом, народним херојем и револуционаром Светозаром ВукмановићемТемпом,још 1971. саградила кућу.

Милица Сарић-Вукмановић,иако је зашла у 94. годину,свежа и бистра као да јој је тридесетак мање,пребира по успоменама.А њена „колекција” сећања заиста је пребогата,тако да јој ни у самоћи овог лепог паштровског села није досадно.Ту су и књиге,ревијална штампа, малобројни пријатељи који наврате, и родбина,синови, снахе, унуке и праунучад који је обилазе.И на зидовима дома њени и Темпови портретикоје су урадили пријатељи сликари.

– Љуте ме повремено с разних страна, иако ме не могу изненадити.Много лошег се већ догодилопа ће, ваљда, и ове просторе ускоро обасјати сунце,смешка се загонетно ова ведра жена. – Ето, Будвани су опет заборавили да ме уведу у бирачке спискове,иако овде живим скоро четрдесет година.Тако је било и пред референдум о осамостаљивању Црне Горе 2006.Као да ћу ја нешто покварити.Ја више ни за кога не навијам,нити овде нити у Србији,где живи моја родбина и ја повремено.Моји фаворити су одавно нестали пошто су лоше измешали карте.

Милица је, ипак, највише љута на људе из цетињског музеја.Она и Темпо су 1983.године поклонили Црној Гори изузетну уметничку збирку са 220 слика,у којој су била и дела Петра Лубарде и Мила Милуновића,али и других сјајних сликара с простора екс Југославије.

– Тада ми је Лаза Возаревић помогао да се начини стална поставка. Но,дошли су неки нови људи,издвојили су црногорске сликареа остали су се нашли у – подруму. А наша концепција је била – југословенска. Као да је свуда био исти задатак:уништити све што има југословенски карактер.Сада мој син Зоран настоји да се врати поставка на старо место и да „друштво” буде исто,каже Милица.

Распад Југославије је тешко доживела,мада је, вели,знала за њене слабе темеље,поодавно.Још 1972. је добровољно изашла из комунистичке организације,иако је у њу ушла још 1935. у свом родном Београду,као млада студенткиња.

– Темпо и ја смо били идеалисти. Веровали смо у искрено друштво и у ту лепу и велику земљу. Но, веома рано смо схватили да је не воле они који су били у њеном најужем руководству. Посебно Кардељ, који је још 1952.казао да је Југославија привремена станица на путу ка осамостаљивању Словеније. Свађао се са Титом, али преко других, и вешто увек остајао уз њега.Ј едном ми је његова супруга Пепца,тада комшиница у Београду, казала: Е, драга Милице, ми ћемо бити баке када ћемо сазнати истину о партији још од Коминтерне, али и о другим стварима. И била је, нажалост, у праву, закључује Милица Сарић-Вукмановић.

Наша саговорница истиче да су она и Темпо увек били отворени, што је и утицало да њен супруг крајем шездесетих напусти високе положаје у држави. Он је писао пуно, баш овде у Режевићима, отворено указивао Титу на проблеме и поодавно „предвидео” распад Југославије којој је припадао свим бићем.

Будућност види у стварању истинске демократије и бољег економског друштва у државама које су настале из СФРЈ. Боље одвојено,к ада нисмо могли заједно, али уз више поштовања и добросуседских односа и наравно уз више рада, поручује Милица. А демократија и бољи живот не стижу преко ноћи. То су болни и дуготрајни процеси.

-----------------------------------------------------------

Руси у комшилуку

– Када смо дошли у Режевиће овде су живели мештани и повремено неколико Београђана који су купили старе куће. Сада имам много комшија,највише Руса. Добро је да су Руси дошли с новцема не авионима као Американци 1999. Криза је зауставила промет, доста се ипак продало, саградило. А увек је боље градити него рушити. Бар се моја генерација, а и многе после у то осведочила, каже Милица Сарић-Вукмановић.