Од нашег сталног дописника
Загреб, марта – Један од показатеља незавидног па и дискриминирајућег положаја припадника српске националне заједнице у Хрватској јесте неиспуњавање законске обавезе у њиховом запошљавању у државним и јавним службама и институцијама према проценту који чине у становништву административне јединице у којој живе. Посебно драстично – у негативном смислу – то се дешава код запошљавања у полицији, тако да и данас има средина у Хрватској где у већем броју живе Срби, а да нема ниједног или је тек понеки у редовима те службе.

Најновији негативни показатељ у том погледу открива српски недељник из Загреба „Новости”, који указује да је српским младићима који се пријаве на Полицијску академију скоро немогуће да на њу буду и примљени. Добро физички припремљени спортисти падају на тестовима телесних способности, други на психотестовима, а трећима се „из сигурносних разлога” проверавају породице до деда и баба, да ли су учествовали у оружаној побуни, ангажман у политичким странкама и слично, а на крају не добијају писмено образложење зашто нису прошли на конкурсу за шестомесечно школовање на Полицијској академији, већ само обавест о одбијању.

Како то у пракси за српске кандидате изгледа илуструју и ови примери оних који су пристали да говоре. Младић из Огулина М. Р. активан је спортиста и у одличној физичкој кондицији па ипак није прошао на тесту телесних способности за Полицијску академију.

„Свакодневно посећујем теретану, тренирам фудбал, али све то није било довољно да прођем тест телесних способности МУП-а”, каже он и описује: „После психотеста уследила је провера кондиције, склекови, трбушњаци, црта, полигон, трчање четири километра. Затим су брзо уследили резултати – прозвали су ме и вратили ми документа. Био сам затечен. Искрено, нисам очекивао елиминацију у оном што је моје подручје и чиме се бавим сваки дан. Желео бих знати разлог зашто сам пао.”

Његов вршњак Д. П. из Вргинмоста (промењен назив у Гвозд без сагласности већинског аутохтоног српског становништва) два пута је конкурисао за Полицијску академију и оба пута одбијен без образложења.

„Још увек ми није јасно зашто сам први пут пао. Био сам на тесту физичке кондиције и психотесту. После два месеца добио сам списак оних који су прошли, међу њима није било моје име. У писму из МУП-а није стајао разлог зашто сам пао”, каже он и напомиње да је у исто време испуњавао и психотест за посао у једној осигуравајућој кући и успешно га положио.

Међу најчешћим разлозима одбијања младих Срба на конкурсу за Полицијску академију је изгледа „сигурносна провера”. О свом негативном искуству у том погледу прича девојка М. М. из Двора на Уни: „Желим уписати криминалистику, о томе сам увек сањала. Међутим, не могу финансијски издржати школовање у Загребу, па ми се ово учинило као прилика да се ипак нађем у том свету. Обавила сам психотест, проверу физичке кондиције, познавање Устава и онда је стигла полиција на моју кућну адресу. Поставили су чак питање шта је у рату радила моја прабаба која је тада имала 90 година.”

За неколико дана је стигла и криминалистичка полиција и тада су питања постављана само њеном оцу, иначе члану Самосталне демократске српске странке.

„Осећао сам се као код истражног судије. Где сам био за време рата, у којој јединици, какву политичку функцију имам, зашто сам политички активан...” прича он. Ћерка му на крају ипак није била подобна за школовање на Полицијској академији и на крају се запослила у једној фирми за обезбеђивање где очито нису била пресудна „крвна зрнца”, то јест национална припадност.

Према службеним подацима које је од МУП-а добио овај српски недељник на конкурс за упис полазника Полицијске академије пријавило се у протеклој години 214 младих Срба, а примљено их је тек 15. Претходне године у целој Хрватској примљено их је тек 18. Остали наводно нису испуњавали неки од задатих критеријума, али ниједан одбијени не зна који. У пропратном објашњењу из МУП-а о томе пише: „Истичемо да сви кандидати, укључујући и кандидате који су се позвали на Уставни закон о правима националних мањина и остале законима утврђене предности, морају удовољавати проверама душевне и телесне здравствене способности, исто тако кандидати морају бити достојни за обављање полицијских послова, што се утврђује сигурносном провером.”

Другим речима, испада да су млади Срби који су се јавили на шестомесечну обуку за полицајце углавном психички и физички „с друге стране” од нормалног или недостојни хрватске полицијске униформе, о чему разлоге није тешко разазнати. Резултат свега тога се види и у овим чињеницама: од стотину полицајаца који раде, на пример, у Двору на Уни, само су четворица Срби, а у саставу становништва их је 60 одсто. Слично је у Глини, где је међу полицајцима само један Србин, у Топуском двојица, у Доњем Лапцу тројица итд. А како ли је тек тамо где Срба има испод 50 одсто?