Od našeg stalnog dopisnika

Zagreb, 8. marta – U županijskom sudu u Sisku danas je posle 18 godina ponovo počelo suđenje dvojici hrvatskih vojnika, pripadnika elitne 1. gardijske brigade „Tigrovi”, koji su 21. novembra 1991. godine na posebno okrutan način ubili četvoro srpskih civila u Novskoj, koja se inače nalazila izvan tadašnjeg ratnog poprišta. Na optuženičkoj klupi je drugooptuženi Željko Škledar (42) iz Novske, dok se u odsutnosti sudi prvooptuženom Vidu Damiru Ragužu (19) koji je u bekstvu i po svemu sudeći se skriva u BiH. Njihov treći saborac i sudrug u ovom ratnom zločinu Dubravko Leskovar je u međuvremenu preminuo.

Raguž i Leskovar bili su uhapšeni zbog ovog zločina ubrzo posle njegovog izvršenja, u istražnom zatvoru tada je bio i njihov saborac Borislav Tulić, ali su obojica rešenjem Vojnog suda 10. novembra 1992. oslobođeni primenom tada donetog Zakona o amnestiji iako taj zakon nije važio za počinioce ratnih zločina. Tulić nije bio ni optužen, kao ni Marijan Kumić koji je takođe bio sa njima u vreme izvršenja zločina.

Oni kojima tada nije odgovaralo da se sudi počiniocima zločina nad Srbima masakr četvoro srpskih civila od strane aktivnih hrvatskih vojnika prikazali su kao „običan zločin”, a ne ratni, pa su ih u stvari nezakonitom primenom zakona o amnestiji u stvari štitili sve ovo proteklo vreme. Današnje suđenje pokrenuto je zahvaljujući u prvom redu upornosti najbliže rodbine ubijenih i pomoći nevladinih organizacija koje su im u tome pružale proteklih godina i uspele da se najzad o tom monstruoznom zločinu i svemu što ga je pratilo čuje i u široj javnosti od koje se to uporno skrivalo.

Kako je opisano u optužnici, 21. novembra 1992. oko 22 časa u porodičnoj kući Miše Raškovića u ulici A. Mihanovića 9. u Novskoj zverski su mučeni i ubijeni Mišo i njegova supruga Sajka, i njihove komšije Ljubomir Vujić i Mihajlo Šeatović. Zločin je počinjen na posebno okrutan način – navodi se da je ubijena žena pronađena bez odeće, razrezanog prsnog koša i vrata te izrešetana rafalom, dok su muškarcima rezani prsti, polni organi, bodeni su nožem i drobljeni su im zglobovi i kosti. Na kraju su zaklani i izrešetani.

Prema svedočenju Tulića i Kumića, tada je njih šest vojnika tražilo oružje po kućama, a u kući Raškovića sa srpskim civilima ostali su navodno samo Raguž i Škledar, dok su ostala četvorica pripadnika „Tigrova” otišli. Uz spomenute, među vojnicima je bio i Ante Perković, koji je takođe u međuvremenu umro.

Kada su počinioci ovog monstruoznog zločina 1992. godine pušteni, supruge ubijenih Vujića i Šeatovića su uporno godinama pokušavale da isteraju pravdu. Uz pomoć nevladinih organizacija na kraju su tužili državu Hrvatsku tražeći odštetu za ubijene muževe, što je bio jedini način da se cela ta tragična priča ponovo pokrene, ali su na sudu izgubile sporove zato što su krvnici sudski oslobođeni odgovornosti, odnosno abolirani. Da apsurd i stravična nepravda budu još veći one su osuđene da snose troškove suđenja od po nekoliko hiljada evra, a kako nisu ništa imale osim malih penzija država im je „sela” na njih, pa im je godinama oduzimano po trećinu mesečne penzije. Njihova borba za obnovu suđenja trajala je punih 18 godina, koliko je i hrvatsko pravosuđe nosilo ovu ljagu na svom obrazu.