Од нашег сталног дописника

Загреб, 8. марта – У жупанијском суду у Сиску данас је после 18 година поново почело суђење двојици хрватских војника, припадника елитне 1. гардијске бригаде „Тигрови”, који су 21. новембра 1991. године на посебно окрутан начин убили четворо српских цивила у Новској, која се иначе налазила изван тадашњег ратног попришта. На оптуженичкој клупи је другооптужени Жељко Шкледар (42) из Новске, док се у одсутности суди првооптуженом Виду Дамиру Рагужу (19) који је у бекству и по свему судећи се скрива у БиХ. Њихов трећи саборац и судруг у овом ратном злочину Дубравко Лесковар је у међувремену преминуо.

Рагуж и Лесковар били су ухапшени због овог злочина убрзо после његовог извршења, у истражном затвору тада је био и њихов саборац Борислав Тулић, али су обојица решењем Војног суда 10. новембра 1992. ослобођени применом тада донетог Закона о амнестији иако тај закон није важио за починиоце ратних злочина. Тулић није био ни оптужен, као ни Маријан Кумић који је такође био са њима у време извршења злочина.

Они којима тада није одговарало да се суди починиоцима злочина над Србима масакр четворо српских цивила од стране активних хрватских војника приказали су као „обичан злочин”, а не ратни, па су их у ствари незаконитом применом закона о амнестији у ствари штитили све ово протекло време. Данашње суђење покренуто је захваљујући у првом реду упорности најближе родбине убијених и помоћи невладиних организација које су им у томе пружале протеклих година и успеле да се најзад о том монструозном злочину и свему што га је пратило чује и у широј јавности од које се то упорно скривало.

Како је описано у оптужници, 21. новембра 1992. око 22 часа у породичној кући Мише Рашковића у улици А. Михановића 9. у Новској зверски су мучени и убијени Мишо и његова супруга Сајка, и њихове комшије Љубомир Вујић и Михајло Шеатовић. Злочин је почињен на посебно окрутан начин – наводи се да је убијена жена пронађена без одеће, разрезаног прсног коша и врата те изрешетана рафалом, док су мушкарцима резани прсти, полни органи, бодени су ножем и дробљени су им зглобови и кости. На крају су заклани и изрешетани.

Према сведочењу Тулића и Кумића, тада је њих шест војника тражило оружје по кућама, а у кући Рашковића са српским цивилима остали су наводно само Рагуж и Шкледар, док су остала четворица припадника „Тигрова” отишли. Уз споменуте, међу војницима је био и Анте Перковић, који је такође у међувремену умро.

Када су починиоци овог монструозног злочина 1992. године пуштени, супруге убијених Вујића и Шеатовића су упорно годинама покушавале да истерају правду. Уз помоћ невладиних организација на крају су тужили државу Хрватску тражећи одштету за убијене мужеве, што је био једини начин да се цела та трагична прича поново покрене, али су на суду изгубиле спорове зато што су крвници судски ослобођени одговорности, односно аболирани. Да апсурд и стравична неправда буду још већи оне су осуђене да сносе трошкове суђења од по неколико хиљада евра, а како нису ништа имале осим малих пензија држава им је „села” на њих, па им је годинама одузимано по трећину месечне пензије. Њихова борба за обнову суђења трајала је пуних 18 година, колико је и хрватско правосуђе носило ову љагу на свом образу.