Od našeg stalnog dopisnika

Zagreb, 24. jula – Kako se približava dan objavljivanja presude Međunarodnog suda pravde u Hagu u vezi sa hrvatskom tužbom protiv Srbije (prvobitno protiv SRJ) za navodni genocid u proteklom ratu, na tlu Hrvatske ova osetljiva tema ponovo je sve prisutnija u medijima i istupima političara. Neposredni povod za to je i poseta predsednika RH Ive Josipovića Srbiji, gde je u razgovorima s domaćinima spomenuta i mogućnost povlačenja te tužbe (kao i protivtužbe Srbije protiv Hrvatske), što inače mnogi priželjkuju, ali za sada sve ostaje u toj virtuelnoj dimenziji.

Josipović je u Beogradu izjavio da je tužba tu da bi se rešili određeni problemi, „a ako ih je moguće rešiti mimo tužbe onda ona nema puno smisla”. Odmah je na to u Zagrebu reagovala premijerka Jadranka Kosor, rekavši: „O tome odlučuje vlada, a vlada nije razmatrala povlačenje tužbe. Ni u jednom trenutku to nije bila tema o kojoj se razgovaralo na sednici vlade.” Premijerka Kosorova je, u stvari, tako odgovorila na novinarsko pitanje da li su sazreli uslovi za povlačenje tužbe protiv Srbije.

Vreme za „sazrevanje” takve odluke očito i dalje teče, a sve je počelo još u leto 1999. godine, baš nekako kada je prestala agresija NATO-a na tadašnju SRJ. Ministar pravosuđa RH Zvonimir Šeparović početkom jula te godine je Međunarodnom sudu pravde u Hagu predao tužbu za genocid u kojoj je Hrvatska zahtevala odštetu od SRJ.

„Umesto izjednačavanja krivice, nadam se da će tom presudom konačno biti jasno definisano šta se događalo u vreme domovinskog rata i koja je uloga hrvatske države u tome bila”, rekla je tadašnja potpredsednica hrvatske vlade Ljerka Mintas-Hodak uz napomenu da će „utvrđivanje prave istine doprineti normalizaciji odnosa u celom regionu”.

Na znatiželju novinara zašto se tužba podnosi toliko godina posle izbijanja rata, Mintas-Hodakova je objasnila da je odluka doneta „kada su se stvorile političke pretpostavke za stabilizaciju stanja u celom regionu”. Bilo je to, međutim, samo delimično tačno, jer već posle desetak dana nedeljnik „Nacional” je zaprepastio domaću javnost iznošenjem zapisnika sa sednica državnog Saveta za saradnju s haškim sudom održanih u oktobru i novembru prethodne godine, iz kojih je bilo vidljivo da je utvrđena strategija „kupovanja vremena” u odnosu na haški sud (onaj koji sudi za ratne zločine na području Jugoslavije), čemu je trebalo da posluži i podizanje tužbe protiv SRJ. Time se, naime, želelo dobiti u vremenu uoči očekivanog haškog zahteva za izručenje hrvatskih generala optuženih za ratne zločine nad Srbima u Hrvatskoj.

Kako se kasnije ispostavilo, najveću korist od te tužbe na kraju je imao američki advokat David Rivkin, koji je za tu prvu tužbu – poprilično „zbrzanu” – dobio višemilionski dolarski honorar. Da stvar bude neobičnija, u njoj je između svega ostalog SRJ bila optužena i za – etničko čišćenje Srba iz Hrvatske.

Da tu nešto nije u redu uočeno je relativno brzo, pa se početkom novembra 1999. o tome prvi put u javnosti oglasio tada još docent na Pravnom fakultetu u Zagrebu Ivo Josipović.

„Zabrinjava me loše sastavljena tužba protiv SRJ”, rekao je on tada u „Večernjem listu” i posebno ukazao na opasnost po Hrvatsku koju u sebi nosi deo tužbe koji govori „da je SRJ učinila genocid nad srpskim narodom u RH terajući ga na iseljenje”. Primedba je prihvaćena, ali tek posle dve godine, kada je unosni posao izgubio Tuđmanov miljenik advokat Rivkin, a za zastupnika Hrvatske pred sudom pravde imenovan Ivan Šimonović, koji je s Josipovićem izmenio tužbu i izbacio deo o „genocidu nad Srbima”.

Cela Hrvatska pozdravila je tužbu protiv SRJ za genocid, ali kako je vreme odmicalo tako su postajali sve glasniji pobornici povlačenja ove tužbe. Zanimljivo je da je među prvima sumnju u mogući uspeh ove tužbe izrazio upravo jedan od autora njene izmenjene verzije – stručnjak za međunarodno pravo Ivan Šimonović, koji je nedavno postavljen za pomoćnika generalnog sekretara UN. Početkom 2007. on je rekao: „O sudbini hrvatske tužbe odlučuje vlada, a ja o tome mogu reći svoje mišljenje. Mislim da Hrvatska ne treba da insistira na nastavku tužbe, ako ono što je htela postići, ili barem najvažnije ciljeve, može ostvariti vansudskom nagodbom. To u sadržajnom smislu nije odustanak, već ostvarivanje ciljeva drugim putem.”

Tužba je, međutim, i dalje ostala, a ova tema se zagrevala i hladila zavisno od političkih odnosa dve zemlje evo sve do ovih dana. Najtvrdokorniji u pogledu ostajanja pri tužbi protiv Srbije više nisu hrvatski političari (verovatno poučeni i sudbinom slične tužbe od strane BiH), već začudo pravni stručnjak za međunarodno pravo sa američkog Jejla i bivši profesor zagrebačkog Pravnog fakulteta Mirjan Damaška. Pre nekoliko godina on se u autorskom članku usprotivio eventualnom povlačenju hrvatske tužbe, uz tvrdnju: „Hrvatskoj je lakše dokazati direktnu upletenost Srbije u vukovarski masakr i neke druge zločine nego što je Bosni bilo da dokaže upletenost Srbije u srebrenički pokolj. To se vidi ne samo po ulozi JNA, nego i po ulozi ’Škorpiona’ u oba slučaja.”

Vrsni zagrebački advokat, s iskustvom na haškom sudu, Anto Nobilo, međutim, ima suprotno mišljenje. Još pre dve godine podigao je prilično prašine u hrvatskoj javnosti tvrdnjom da tužba protiv Srbije za genocid „nema šanse, jer na svu sreću genocida u Hrvatskoj nije bilo, ali je bilo masovnih ratnih zločina protiv civilnog stanovništva i ratnih zarobljenika i bilo je etničkog čišćenja”. On takođe podržava ukazivanje Ive Josipovića na to da je Srbija na putu da ostvari sve one glavne zahteve postavljene u tužbi, pa bi se to moglo onda rešiti njenim povlačenjem.

„To što je Josipović rekao da su se uslovi kad je tužba dizana već sada promenili i da bi ih još u nekom kraćem razdoblju trebalo promeniti, to je – po mojem mišljenju – u stvari najava da bi u jednim boljim okolnostima i boljim političkim odnosima vrlo lako moglo doći do povlačenja tužbe”, rekao je za „Politiku” Nobilo.

U hrvatskoj javnosti, inače, zaboravilo se i na zanimljivo upozorenje Samante Pauer, dobitnice Pulicerove nagrade 2003, koja je 2007. godine kao izvršni direktor Hjuman rajtsa na Harvardu rekla: „Bolje povucite tužbu nego da srpski nacionalisti slave.”

Radoje Arsenić