Од нашег сталног дописника

Загреб, 24. јула – Како се приближава дан објављивања пресуде Међународног суда правде у Хагу у вези са хрватском тужбом против Србије (првобитно против СРЈ) за наводни геноцид у протеклом рату, на тлу Хрватске ова осетљива тема поново је све присутнија у медијима и иступима политичара. Непосредни повод за то је и посета председника РХ Иве Јосиповића Србији, где је у разговорима с домаћинима споменута и могућност повлачења те тужбе (као и противтужбе Србије против Хрватске), што иначе многи прижељкују, али за сада све остаје у тој виртуелној димензији.

Јосиповић је у Београду изјавио да је тужба ту да би се решили одређени проблеми, „а ако их је могуће решити мимо тужбе онда она нема пуно смисла”. Одмах је на то у Загребу реаговала премијерка Јадранка Косор, рекавши: „О томе одлучује влада, а влада није разматрала повлачење тужбе. Ни у једном тренутку то није била тема о којој се разговарало на седници владе.” Премијерка Косорова је, у ствари, тако одговорила на новинарско питање да ли су сазрели услови за повлачење тужбе против Србије.

Време за „сазревање” такве одлуке очито и даље тече, а све је почело још у лето 1999. године, баш некако када је престала агресија НАТО-а на тадашњу СРЈ. Министар правосуђа РХ Звонимир Шепаровић почетком јула те године је Међународном суду правде у Хагу предао тужбу за геноцид у којој је Хрватска захтевала одштету од СРЈ.

„Уместо изједначавања кривице, надам се да ће том пресудом коначно бити јасно дефинисано шта се догађало у време домовинског рата и која је улога хрватске државе у томе била”, рекла је тадашња потпредседница хрватске владе Љерка Минтас-Ходак уз напомену да ће „утврђивање праве истине допринети нормализацији односа у целом региону”.

На знатижељу новинара зашто се тужба подноси толико година после избијања рата, Минтас-Ходакова је објаснила да је одлука донета „када су се створиле политичке претпоставке за стабилизацију стања у целом региону”. Било је то, међутим, само делимично тачно, јер већ после десетак дана недељник „Национал” је запрепастио домаћу јавност изношењем записника са седница државног Савета за сарадњу с хашким судом одржаних у октобру и новембру претходне године, из којих је било видљиво да је утврђена стратегија „куповања времена” у односу на хашки суд (онај који суди за ратне злочине на подручју Југославије), чему је требало да послужи и подизање тужбе против СРЈ. Тиме се, наиме, желело добити у времену уочи очекиваног хашког захтева за изручење хрватских генерала оптужених за ратне злочине над Србима у Хрватској.

Како се касније испоставило, највећу корист од те тужбе на крају је имао амерички адвокат Давид Ривкин, који је за ту прву тужбу – поприлично „збрзану” – добио вишемилионски доларски хонорар. Да ствар буде необичнија, у њој је између свега осталог СРЈ била оптужена и за – етничко чишћење Срба из Хрватске.

Да ту нешто није у реду уочено је релативно брзо, па се почетком новембра 1999. о томе први пут у јавности огласио тада још доцент на Правном факултету у Загребу Иво Јосиповић.

„Забрињава ме лоше састављена тужба против СРЈ”, рекао је он тада у „Вечерњем листу” и посебно указао на опасност по Хрватску коју у себи носи део тужбе који говори „да је СРЈ учинила геноцид над српским народом у РХ терајући га на исељење”. Примедба је прихваћена, али тек после две године, када је уносни посао изгубио Туђманов миљеник адвокат Ривкин, а за заступника Хрватске пред судом правде именован Иван Шимоновић, који је с Јосиповићем изменио тужбу и избацио део о „геноциду над Србима”.

Цела Хрватска поздравила је тужбу против СРЈ за геноцид, али како је време одмицало тако су постајали све гласнији поборници повлачења ове тужбе. Занимљиво је да је међу првима сумњу у могући успех ове тужбе изразио управо један од аутора њене измењене верзије – стручњак за међународно право Иван Шимоновић, који је недавно постављен за помоћника генералног секретара УН. Почетком 2007. он је рекао: „О судбини хрватске тужбе одлучује влада, а ја о томе могу рећи своје мишљење. Мислим да Хрватска не треба да инсистира на наставку тужбе, ако оно што је хтела постићи, или барем најважније циљеве, може остварити вансудском нагодбом. То у садржајном смислу није одустанак, већ остваривање циљева другим путем.”

Тужба је, међутим, и даље остала, а ова тема се загревала и хладила зависно од политичких односа две земље ево све до ових дана. Најтврдокорнији у погледу остајања при тужби против Србије више нису хрватски политичари (вероватно поучени и судбином сличне тужбе од стране БиХ), већ зачудо правни стручњак за међународно право са америчког Јејла и бивши професор загребачког Правног факултета Мирјан Дамашка. Пре неколико година он се у ауторском чланку успротивио евентуалном повлачењу хрватске тужбе, уз тврдњу: „Хрватској је лакше доказати директну уплетеност Србије у вуковарски масакр и неке друге злочине него што је Босни било да докаже уплетеност Србије у сребренички покољ. То се види не само по улози ЈНА, него и по улози ’Шкорпиона’ у оба случаја.”

Врсни загребачки адвокат, с искуством на хашком суду, Анто Нобило, међутим, има супротно мишљење. Још пре две године подигао је прилично прашине у хрватској јавности тврдњом да тужба против Србије за геноцид „нема шансе, јер на сву срећу геноцида у Хрватској није било, али је било масовних ратних злочина против цивилног становништва и ратних заробљеника и било је етничког чишћења”. Он такође подржава указивање Иве Јосиповића на то да је Србија на путу да оствари све оне главне захтеве постављене у тужби, па би се то могло онда решити њеним повлачењем.

„То што је Јосиповић рекао да су се услови кад је тужба дизана већ сада променили и да би их још у неком краћем раздобљу требало променити, то је – по мојем мишљењу – у ствари најава да би у једним бољим околностима и бољим политичким односима врло лако могло доћи до повлачења тужбе”, рекао је за „Политику” Нобило.

У хрватској јавности, иначе, заборавило се и на занимљиво упозорење Саманте Пауер, добитнице Пулицерове награде 2003, која је 2007. године као извршни директор Хјуман рајтса на Харварду рекла: „Боље повуците тужбу него да српски националисти славе.”

Радоје Арсенић