Meni

Region

U ratu dobili, u miru izgubili

Sve što je moglo nositi pušku, branilo je i odbranilo rodno selo. Međutim, Dejtonskim mirovnim skupom, Ljubnići, mesto u kome su vekovima živeli Srbi, dodeljeno je muslimansko-hrvatskoj federaciji i naseljeno Bošnjacima

U Ljubniću danas kuće grade neki drugi ljudi (Foto S. Sabljić)

Ljubnić – „Pamtile su generacije Ljubnićana i vremena bogumila i doba turskog i Austrougraskog carstva. I borbe četnika i partizana. Ali od zla kakvo nas je snašlo poslednjeg rata, većeg i surovijeg nije bilo”, priča starina Boško Bilal iz Ljubnića, nedaleko od Ilijaša, sela u kome više nema njegovih predratnih stanovnika, Srba.

Danas su u Ljubnićima neki novi ljudi. Bošnjaci, uglavnom iz Srebrenice. Srba nigde osim upokojenih duša na seoskom groblju koji svedoče o višestoletnom postojanju pravoslavaca na ovim prostorima.

Sve što je, tokom ratnih godina, moglo nositi pušku branilo je i odbranilo dedovinu. Međutim, Dejtonskim mirovnim skupom ta dedovina je izgubljena.

Ustupljena je, tada, muslimansko-hrvatskoj federaciji, odnosno muslimanima koji su već 1996. zaposeli srpske kuće. Srbima nije preostalo ništa drugo osim da prodaju svoje i da sviju gnezdo daleko od korena uz reku Bosnu.

– Danas kad dođem, sokacima Ljubnića idu neki nepoznati ljudi koji bi, najradije, da nas ne vide. Preki pogledi nekad muslimana, a danas Bošnjaka, kao da govore – šta ćete ovde, ovo više nije vaše. Neprebol je to čoveče, opet će Boško Bilal.

U ratu su Ljubnićani odbranili, a u miru izgubili sve svoje. I zavičaj i dušu. Kao da ih je vetar pomeo.

– Jedni ostali na mrtvoj straži u seoskom groblju u Ljubnićima, šezdeset boraca Ljubnićana, koji su u poslednjem ratu poginuli braneći selo, pokopani su na vojničkom groblju na Sokocu, a treći se rasuli po svetu. Od Višegrada i Bijeljine pa do Melburna i Toronta. Jad da veći ne može biti, uzdiše Boško.

Života danas nema, a za Srbe ga u Ljubnićima više neće ni biti. Nesrećnicima ostaje da se žive samo od uspomena.

– Čovek i u Ljubnićima dva puta umire. Jednom, kako ’no kažu, kad prestane disati, a drugi put kad ga zaborave. Vidi se to i po nama. Svakim danom sve više se voli rodna gruda. A od nje nam je ostalo samo nekoliko hektara seoskog groblja. I ništa više, priča Zoran Rebrinović.

S proleća 1996. oko hiljadu seljana Ljubnića krenulo je, ne svojom voljom, u svet. Sa sobom su poneli samo ono što će ih sećati na rodni kraj. Ljubnićana je danas svuda gde je za njih bilo bar malo mesta. Na groblju u rodnom selu sećanjima nikada kraja. Okupe se o svetkovinama. Zapale sveću za pokoj duše. Obiđu rodna zgarišta... Drugog mesta ni nema gde bi se Ljubnićani sastajali i pričali o onom što je u rodnom kraju bilo juče i davno.

Boško Bilal u sobi sećanja u Višegradu (Foto S. Sabljić)
Pregršt uspomena i delić zavičaja, Boško Bilal smestio je u sobičak svje nove kuće u Višegradu. Taj sobičak uz obale Drine i, podjednako, Andrićeve i Mehmed-pašine ćuprije, nazvao je „kapima zavičaja”.

Na zidu je bezbroj fotografija, dokumenata, predmeta, starina... I priča o Savi Bilalu, ljubnićkom uči, koji je šezdeset godina nosio dnevnik i prosvetario u rodnom kraju... I onih o seoskom šeretu Bogoljubu Zupuru... I o porodici Rosande i Miloša Mojsilovića koji su svoje četvoro dece vaspitali u pravoslavnom duhu... Priča Boško i o preslici staroj skoro vek... I o opancima oputašima koje je radio neki Momčilo Popić. Bio je jedini Srbin među dvadesetak muslimana koji su u Visokom pravili oputaše, kažu bolje od piroćanskih... Na zidu je i slika železničke stanice Podlugovi po kojoj je Vlado Dijak napisao pesmu o onoj devojci i vozovima koji „idu i danju i noću”. Pesma je kasnije postala veliki hit Zdravka Čolića.

– Grobovi uz kapelu koju smo mukom počeli podizati, danas su nam jedino mesto razgovora. Svaki spomenik je priča za sebe. A svi zajedno svedoče o gruntu koji je u Ljubnićima, vekovima bio pravoslavni. Danas više nije. A ko zna hoće li i ikad više, na kraju će Zoran Rebrinović.

Slaviša Sabljić
objavljeno: 21/07/2008

Poslednji komentari

Boško Bilal | 02/03/2010 16:27

ILIJAŠ-LJUBNIĆI
TUŽNA STATISTIKA STRADANJA
Radio Ilijaš danas, srijeda 4. I 1995. u emisiji "Panorama danas" javlja tužne podatke stradanja Ilijašana zaključno sa 31. XII 1994.godine:
65o poginulih boraca
130 poginulih civila
2.500 ranjenih
...Nije nam ovdje u rovu dostupno saznanje ni kome je rat trebao, ni zašto i koga je počeo, ni ko ga je želio, ni kakvi su čiji interesi, ni ko ga i zašto potpiruje, ni dokle će trajati, ni ko je taj koji će ga zaustaviti, ni koji su to uslovi da prestane. Ipak toliko znamo da se vojno ne može riješiti, jer neće niko priznati poraz.

BOŠKO BILAL | 21/06/2010 19:00

IZGUBLJENI ZAVIČAJ - NOSTALGIČNA ELEGIJA
Ja nisam samo prosti izdanak zavičaja koji se jednog dana ugasi, a da mu se ne oduži. Stvoren sam da budem instrument sa olovkom u ruci koja piše hroniuku zavičaja. Moja zavičajna hronika sjećanja i uspomena izražava neiscrpnu ljubav, neprolaznu žal za izgubljenim, žal prema svemu što je postojalo, strujalo,disalo,teklo, raslo, cvijetno mirisalo,groblje sa mirisom tamjana, sa precima sada usamljenim u nespokoju...
Pišem i prenosim na stranice interneta da moj životni vijek ne bude kratak i na gubitku. Ostavljam svoje, makar malo, svedočanstvo o vremenu u kome sam živio.Život me prisilio da tražim sebe u zavičaju i zavičaj u sebi.Ovo je smisao sadašnjeg mog života u bezzavičajnosti. /klikni goougle na Bilal Boško /

Boško Bilal | 22/03/2011 12:41

Srećan si čovjek kad imaš dara da svoje misli i osjećanja preneseš na papir i podjeliš sa nama.
Ja dok ovo čitam samo naviru sjećanja.....

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije