Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 19. марта – Један од фактора због којег холандски батаљон није успео да 1995. спречи масакр у Сребреници јесте чињеница да је у његовим редовима било „геј” војника, изнео је у сведочењу пред сенатским комитетом за оружане снаге пензионисани амерички генерал Џон Шехан, некадашњи врховни заповедник Атлантске команде НАТО-а.

Ова контроверзна теза је у функцији америчких унутрашњих расправа да ли да се и у њиховој армији дозволи да хомосексуалци, или, по овдашњој „политички коректној” формулацији, „припадници геј популације” декларишу своју сексуалну оријентацију приликом служења у оружаним снагама. У поменутом сенатском комитету већ подуже се за ово износе аргументи за и против и расправља да ли би то утицало на борбену готовост.

Према ономе што је јуче по подне изнео генерал Шихан, „низак морал Холанђана” резултат је тренда који је узео маха после урушавања Совјетског Савеза 1991, када су „нације као што су Белгија, Луксембург, Холандија и друге, закључиле да нема више потребе за активном борбеном готовошћу... Као резултат тога, прогласиле су дивиденде мира и свесно почеле да социјализују своје војске, што је укључивало и отворену хомосексуалност. То је довело до тога да су њихове јединице биле слабо припремљене за одлазак на ратиште, холандски батаљон од кога се очекивало да одбрани Сребреницу био је недовољно јак, са неадекватном командом, па су Срби те војнике привезали за бандере, постројили муслимане и погубили их”.

Како је пренео Си-Ен-Ен, упитан да ли су му и холандски лидери потврдили да је њихова неадекватна реакција у тој ситуацији у вези са чињеницом да су у њиховим редовима били геј војници, генерал је одговорио да јесу. „То су укључили као део проблема.”

Оваквој дијагнози успротивио се сенатор Карл Левин, демократа из Мичигена, примедбом да досад ниједан историчар није холандски неуспех да заштити грађане Сребренице приписао чињеници да су геј војници били у редовима армије. Експресно је реаговао и холандски амбасадор у Вашингтону Рене-Џонс Бо, поручујући у писаној изјави да је „поносан због чињенице да лезбијке и гејеви отворено и са изузетношћу већ деценијама служе у холандским оружаним снагама, чак и на водећим оперативним позицијама, као што је то данас у Авганистану”.

Сврха дебате у сенатском комитету за оружане снаге јесте да се садашња политика „не питај, не кажи”, по којој хомосексуалци могу да буду у униформи под условом да се не изјашњавају о својој сексуалној оријентацији, промени и да они отворено служе у армији. У Представничком дому Конгреса у процедуру је ушао и нацрт закона о овоме, који засад нема довољну подршку за изгласавање.

Промена праксе „не питај, не кажи” једно је од предизборних обећања Барака Обаме, а између осталог је и резултат много веће толеранције америчког друштва према геј популацији, али и њиховом све већем политичком ангажовању.

Друштво у целини, па и Пентагон, још је међутим подељено. У Конгресу, републиканска опозиција је у чврстом фронту одбијања. Праксу „не питај, не кажи” увео је иначе председник Бил Клинтон 1993, као компромисно решење, пошто је његова иницијатива да укине тада важећи став да је „хомосексуалност некомпатибилна са војном службом” наишла на неподељено противљење тадашњег Здруженог генералштаба оружаних снага.

Данас је ситуација у том погледу много либералнија. Данашњи начелник Здруженог генералштаба адмирал Мајкл Мален, у свом сведочењу пред сенатским комитетом за оружане снаге, изјавио је да пракса „не питај...” може да буде елиминисана „без штетних последица на морал, регрутовање и борбену готовост армије”. Његов непосредни претходник генерал Питер Пејс је, иначе, 2007. хомосексуалност окарактерисао „неморалном”.

У прилог промени постојеће праксе наводе се и примери других земаља, поименце Британије, Канаде, Аустралије и Израела, које хомосексуалцима дозвољавају да служе отворено.

М. Мишић

-----------------------------------------------------------

Живу Адмиру прогласили мртвом

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 19. марта  –  Да Бошњаци не бирају средства да би повећали број жртва – према пресуди Међународног суда правде у Хагу – геноцида на подручју Сребренице потврђује документација до које је дошао наш лист. Они иду чак дотле да живе проглашавају несталим, а неке и по два пута, под различитим датумима, проглашавају мртвим.

У документацији је и списак на којем су 22 Бошњака, сахрањена у Меморијалном центру Поточари. На основу документације 28. дивизије Армије БиХ, која је заплењена у Сребреници, утврђено је да они нису страдали у јулу 1995. године, што значи да нису жртве геноцида.

Најинтересантнији је случај Адмире Сејдић, рођене 1. јануара 1972. у Скеланима код Сребренице, која је, наводно, нестала 12. јула 1995. на путу према Тузли. Она је решењем Основног суда у Сребреници 20. фебруара 2008. проглашена мртвом. Провером је утврђено да је Адмира жива и да је решењем Одељења за општу управу и јавне службе општине Ариље број 201-07/02 променила име и да ће се „у будућем правном саобраћају користити именом Славица Сејдић ”. У овом акту, упућеном Основном суду у Сребреници, наведено је да се она 12. маја 2002. удала за Петра Стефановића и узела његово презиме. Захтев за проглашавање Адмире, односно Славице, умрлом поднела је њена мајка Бида Сејдић.

Ништа мање није занимљива ни прича о Есаду Даутовићу, који је – решењем Основног суда у Калесији број Р2-13/01 од 11. јуна 2001. године – уписан у матичну књигу умрлих, иако никада није заведен у матичне књиге рођених. Есад Даутовић није регистрован ни у актима Административне службе општине Сребреница, евиденцијама Основне школе „Петар Петровић Његош”, Средњошколског центра, полиције, Министарства одбране и Дома здравља. Све то није спречило његовог оца Алију да поднесе захтев за накнади упис Есада у матичне књиге рођених, који је општинско Одељење за општу управу одбацило.

По два пута, са различитим датумима, умрлим су проглашавани Шефик Мујић и Саиб Ибрахимовић. У решењу Основног суда у Високом – број Р-56/95 од 5. марта 1998. године – датум Мујићеве смрти је 11. јул 1995. Према решењу сарајевског Општинског суда, број Р0-63/03, Мујић је преминуо 2. август 2004. године. Ибрахимовић је, према решењу Општинског суда у Сребренику, страдао 12. јула 1995. године, а у решењу сарајевског Првог општинског суда датум његове смрти је 22. децембар 1996. године.

Случај Џевада Хасанковића из Пећишта код Сребренице специфичан је по томе што он, осим два датума смрти, има и два датума рођења. Хасанковић је први пут рођен 19.септембра 1962.  а други пут 13. марта 1968. године. Први пут Хасанковић је проглашен мртвим решењем Другог општинског суда у Сарајеву број РО-2363/98 од 29. марта 2000. у којем је датум његове смрти 12. јул 1995. Друго решење о Хасанковићевој смрти, број Р-1140/99, донео је Први општински суд у Сарајеву. На основу овог документа Хасанковић је 24. маја 2000. године уписан у матичну књигу умрлих Сребренице, а као датум његове смрти уписан је 10. јул 1995. године.

Извор нашег листа, који је инсистирао на анонимности, рекао је да надлежни републички органи имају сазнања и о другим, сличним, случајевима. Он је нагласио да ће се о њима водити детаљне истраге. Наш извор није искључио ни могућност подношења кривичних пријава против лица која су давала лажне податке.

Боро Марић