Od našeg stalnog dopisnika

Zagreb, marta – Jedna od legendi nekadašnje jugoslovenske estrade Zagrepčanka Anica Zubović, posle pune 22 godine, ponovo će nastupati pred beogradskom publikom. Već sutra uveče u hotelu „Moskva”, a zatim 15. i 16. aprila u Domu sindikata za koji je vežu mnoga lepa sećanja. Poslednji put bilo je to na „Beogradskom proleću” 1988. godine.

Anica s puno uzbuđenja dočekuje taj dan, a i kako ne bi kada je u Beogradu provela pune tri decenije života, u stvari i više od toga kada se računaju i silna gostovanja pre nego što se konačno preselila u grad na ušću Save u Dunav.

U maloj garsonjeri u Domu za starije osobe Trešnjevka, u zapadnom delu Zagreba u kojem je i rođena 1932. godine, gde živi protekle tri godine, priča nam o životnim preplitanjima s Beogradom:

„Ja sam u stvari tri puta dolazila da živim u Beogradu. Prvi put 1940. kada smo došli, jer se moj otac zaposlio kod svog brata koji je u Beogradu bio upravnik Auto-kluba, sada je to Novinarski klub. Ubrzo nas je odatle oterao rat. Posle rata sam dobila stipendiju i došla u Operni studio koji je vodila Ana Poljak i koja nas je naučila najvažniju stvar za pevače – kako da dišemo. Treći dolazak bio je 1959, tamo sam se i udala (venčani kum joj je Cune Gojković), napravila kuću i ostala 30 godina.”

Bili su to dani pevačke slave i osvajanja zvezdanih vrhunaca popularnosti. Anica Zubović odrasla je u porodici u kojoj se volela i negovala muzika. Majka joj je odlično pevala, a otac svirao nekoliko instrumenata.  

Već 1946. Anica se iz gimnazijskog hora sa pet drugarica izdvaja u ženski sekstet, a 1948. kompozitor i dirigent Miljenko Prohaska poziva je da uz pratnju njegovog orkestra peva pesme iz američkih filmova. Nastupa tada pod imenom Anita Godina (prezime njene majke, inače iz Slovenije), jer u to vreme je bilo problema s javnim nastupima nepunoletnih.

Posle Opernog studija u Beogradu, gde je bila drugarica s Biserkom Cvejić, Anica dobija stipendiju za nastavak školovanja i usavršavanje u Beču, ali je odlučila da ostane u Zagrebu. Prevagnula je ljubav prema tadašnjem studentu medicine i njenom budućem suprugu. Tako je otpala obećavajuća operska karijera, ali je njen životni put krenuo prema vrhovima popularne estrade. Godine 1958. počinje Opatijski festival na kojem odmah osvaja pru nagradu žirija za pesmu „Okrećem listove kalendara”. Sledećih deset godina redovno učestvuje na tom festivalu i stalno osvaja neku od prvih nagrada.

 Publika je veoma volela i njenu pesmu „Negde u dalekom svetu” iz filma „Crvene podvezice” (1958), pa je i danas rado peva na nastupima.

U Beogradu je redovno nastupala na „Beogradskom proleću”. Godine 1961. bila je „Zlatni trio” – sa Lolom Novaković i Nadom Knežević je osvojila „Zlatni mikrofon”.

„Lepe me uspomene vežu za Beograd. Puno uspeha sam imala, puno su pisali pesama za mene, pa sam dobila status estradnog umetnika Srbije, pa Jugoslavije, pa status istaknutog umetnika Srbije, što je velika stvar, a da ne govorim koliko pohvala, zahvala, diploma od raznih ustanova za humanitarne koncerte. U međuvremenu sam proputovala svet...”

Iz Srbije, dodajmo, dobija i penziju, a kako s tim u Zagrebu sastavlja kraj s krajem to samo ona zna.

Seća se velike popularnosti pesme „Grk Zorba”, što je dovelo i do poznanstva s Entonijem Kvinom. „Došao je na premijeru filma, a ja sam mu u Domu sindikata poklonila ploču s tom pesmom, i to mu je bilo veoma drago”, kaže veselo i dodaje: „Onda balada o Teodorakisu koju je napisao Voki Kostić. To je bilo početkom sedamdesetih, a ja sam to pevala na udarnim vestima u 20 sati. Teodorakis je u to vreme bio u zatvoru i to je slušao na nekom malom tranzistoru koji je imao i govorio je: „Kad se oslobodim doći ću u Beograd da upoznam kompozitora i pevačicu.” I stvarno je došao. To su, eto, lepe uspomene.”

Dok se užurbano sprema za put u Beograd, posle toliko dugo vremena, napominje: „Nikad me niko nije povredio, svi su me jako voleli, a i ja njih.”

Radoje Arsenić