Од нашег сталног дописника

Загреб, марта – Једна од легенди некадашње југословенске естраде Загрепчанка Аница Зубовић, после пуне 22 године, поново ће наступати пред београдском публиком. Већ сутра увече у хотелу „Москва”, а затим 15. и 16. априла у Дому синдиката за који је вежу многа лепа сећања. Последњи пут било је то на „Београдском пролећу” 1988. године.

Аница с пуно узбуђења дочекује тај дан, а и како не би када је у Београду провела пуне три деценије живота, у ствари и више од тога када се рачунају и силна гостовања пре него што се коначно преселила у град на ушћу Саве у Дунав.

У малој гарсоњери у Дому за старије особе Трешњевка, у западном делу Загреба у којем је и рођена 1932. године, где живи протекле три године, прича нам о животним преплитањима с Београдом:

„Ја сам у ствари три пута долазила да живим у Београду. Први пут 1940. када смо дошли, јер се мој отац запослио код свог брата који је у Београду био управник Ауто-клуба, сада је то Новинарски клуб. Убрзо нас је одатле отерао рат. После рата сам добила стипендију и дошла у Оперни студио који је водила Ана Пољак и која нас је научила најважнију ствар за певаче – како да дишемо. Трећи долазак био је 1959, тамо сам се и удала (венчани кум јој је Цуне Гојковић), направила кућу и остала 30 година.”

Били су то дани певачке славе и освајања звезданих врхунаца популарности. Аница Зубовић одрасла је у породици у којој се волeла и неговала музика. Мајка јој је одлично певала, а отац свирао неколико инструмената.  

Већ 1946. Аница се из гимназијског хора са пет другарица издваја у женски секстет, а 1948. композитор и диригент Миљенко Прохаска позива је да уз пратњу његовог оркестра пева песме из америчких филмова. Наступа тада под именом Анита Година (презиме њене мајке, иначе из Словеније), јер у то време је било проблема с јавним наступима непунолетних.

После Оперног студија у Београду, где је била другарица с Бисерком Цвејић, Аница добија стипендију за наставак школовања и усавршавање у Бечу, али је одлучила да остане у Загребу. Превагнула је љубав према тадашњем студенту медицине и њеном будућем супругу. Тако је отпала обећавајућа оперска каријера, али је њен животни пут кренуо према врховима популарне естраде. Године 1958. почиње Опатијски фестивал на којем одмах осваја пру награду жирија за песму „Окрећем листове календара”. Следећих десет година редовно учествује на том фестивалу и стално осваја неку од првих награда.

 Публика је веома волела и њену песму „Негде у далеком свету” из филма „Црвене подвезице” (1958), па је и данас радо пева на наступима.

У Београду је редовно наступала на „Београдском пролећу”. Године 1961. била је „Златни трио” – са Лолом Новаковић и Надом Кнежевић је освојила „Златни микрофон”.

„Лепе ме успомене вежу за Београд. Пуно успеха сам имала, пуно су писали песама за мене, па сам добила статус естрадног уметника Србије, па Југославије, па статус истакнутог уметника Србије, што је велика ствар, а да не говорим колико похвала, захвала, диплома од разних установа за хуманитарне концерте. У међувремену сам пропутовала свет...”

Из Србије, додајмо, добија и пензију, а како с тим у Загребу саставља крај с крајем то само она зна.

Сећа се велике популарности песме „Грк Зорба”, што је довело и до познанства с Ентонијем Квином. „Дошао је на премијеру филма, а ја сам му у Дому синдиката поклонила плочу с том песмом, и то му је било веома драго”, каже весело и додаје: „Онда балада о Теодоракису коју је написао Воки Костић. То је било почетком седамдесетих, а ја сам то певала на ударним вестима у 20 сати. Теодоракис је у то време био у затвору и то је слушао на неком малом транзистору који је имао и говорио је: „Кад се ослободим доћи ћу у Београд да упознам композитора и певачицу.” И стварно је дошао. То су, ето, лепе успомене.”

Док се ужурбано спрема за пут у Београд, после толико дуго времена, напомиње: „Никад ме нико није повредио, сви су ме јако волели, а и ја њих.”

Радоје Арсенић