Када су се пре десет година средовечне Енглескиње сликале без одеће да би прикупиле новац за борбу против леукемије нису ни слутиле да ће отворити декаду голишавих хуманитарних календара, и да ће се од Америке до Аустралије пред објективима скидати библиотекарке, ватрогасци, ветеринари и многи други, свако са одређеним племенитим циљем.

Све је почело када су колегинице Анђеле Бејкер са Женског института у Јоркширу почеле да скупљају новац пошто се њен супруг Џон разболео од лимфома. Намера им је била да купе софу за пријатеље који су долазили да га посећују у болници. Џон је нажалост умро 1998, али су одважне даме, њих 11, већ следеће године стале голе пред објектив професионалца. Настао је црно-бели календар који је продат у 88.000 примерака. Сав новац је уплаћен у фонд Универзитета у Лидсу за истраживање лимфома и леукемије, где и данас стоји плакета у спомен на Џона Бејкера и „изузетан хуманитарни рад девојака са календара”.

Даме са Женског института правиле су календаре још четири пута за последњих десет година, сваки пут са великим успехом, и до данас су сакупиле око милијарду и по фунти за водеће британско удружење за борбу против леукемије.

Ове године су се окупиле у априлу, тачно на десетогодишњицу и направиле календар, први у целости у боји, који се може купити преко Интернета за десетак фунти.

Исто толико кошта и онај на ком су разголићени позирали челници неколико лондонских технолошких фирми. Од прикупљеног новца биће обезбеђена обука на рачунарима за индијску децу ометену у развоју. 

Студенти ветерине са Кембриџа сликали су се прошле године за календар да би прикупили новац за неопходну опрему за болницу ветеринарског факултета, одељење за канцер.

Оригиналне девојке са календара инспирисале су познати холивудски филм (Calendar Girls, 2003) са оскаровком Хелен Мирен у главној улози, а касније је настала и позоришна представа (2008).

Изродила се такође и нова врста „аналитичара”. Они који су дуго проучавали шта има прођу код публике дошли су до закључка да показане брадавице и сексуално сувише експлицитне фотографије пре одбијају него што привлаче потенцијалне купце.

Аустралијанка Памела Тарнер која је докторирала на „голој хуманости” каже да је од краја деведесетих објављено 6.000 сличних календара. Закључила је да најбоље пролази хумор и што веће одударање модела од оних идеалних које нам сервирају филмови и рекламе, дакле што мања сличност са Пирелијевим девојкама.

Забележни су и случајеви да је пројекат уместо да прикупи новац коштао организаторе. Ткаље из источног Сасекса схватиле су „да им се све види” тек када је календар одштампан, па је свих 10.000 примерака бачено.

Средовечне мајке из једног села у Шпанији, које су на овај начин хтеле да прикупе новац за сеоску школу, завршиле су у дуговима и 5.000 непродатих примерака календара. На фотографијама су биле покривене само новогодишњим тракама.

Аустралијске фудбалерке на календару за 2000. годину критиковане су да су се сувише откриле, што је Тарнерову навело на закључак да је за успех оваквог једног календара важно да женска тела буду дееротизована и представљена више као мајчинска.

Код нас ова врста хуманитарног ангажовања није заживела. Пионирски подухват познатих мушкараца против трговине људима привукао је пажњу, али није представљао инспирацију за друге.

На плакатима на којима је писало „Жене нису месо” појавили су се новинари Југослав Ћосић, Дејан Анастасијевић и Жељко Бодрожић, редитељ Милутин Петровић, глумци Бранислав Лечић и Вукашин Обрадовић и директор Београдске филхармоније Иван Тасовац.