Наполеон је прилично умешао прсте у јела која се данас налазе на трпезама, те нема места сумњи да је то случај и са руском салатом. Тањир пун печења, чинија са салатом од мајонеза, шунке и белог пилећег меса, још нека ђаконија приде, свеж хлеб и – ето послужења за госте поводом рођендана, славе, свадбе, журке у част дипломирања, рођења бебе...

Док је већ поменути Наполеон, омањег раста и дебељушкаст, време за обедовање сматрао просто изгубљеним, па и свечане ручкове завршавао за пола сата, његови кувари су се трудили да буду маштовити, да спреме нешто ново, укусно, како би императора оборили с ногу.

Његов главни кувар Анри Оливије је очајавао, али је остао упамћен као креатор многих познатих ђаконија. Па и руске салате, по једној верзији.

После пада Наполеона, наиме, на руском двору нашло се неколико француских дворских кувара, међу којима и Анри Оливије, који је будућим поколењима оставио неколико незаборавних специјалитета. Једнога дана изнео је на царску трпезу салату направљену од фино исецканог различитог поврћа и меса, зачињену мајонезом. Салата је одушевила присутне, а онда су је, у част њеног творца, хиљаду осамсто шездесет и неке године назвали „салата Оливије”. Поносни Оливије свима је радо откривао рецепт.

Штос је у томе да Французи ту салату називају руском салатом (salade russe), мада и површно листање француских књига с рецептима открива да се под тим именом крију салате које имају приближно исте састојке као њихова, француска салата.

По сасвим другачијим причама, руска салата је настала тако што је извесни Лусијен Оливије (да ли је рођак оног Наполеоновог кувара нигде се не прецизира), главни мајстор тада реномираног ресторана „Ермитаж” у Москви, послужио госте салатом, која је убрзо постала заштитни знак кафане.

Начин припреме је био строго чувана тајна, тако да се данас нико не би усудио да тврди како се тачно спремало популарно предјело. Оно што се нагађа јесте да се мешао телећи језик, кавијар, зелена салата, комадићи јастога, капре, мали краставци, тврдокувана јаја и сојина зрна. Ни налик на оно што ми данас стављамо у руску салату.

На прелазу из 19. у 20. век, један од Оливијеових помоћних кувара покушао је да открије тајну. Док је Оливије (сам, као и обично) припремао дресинг за салату, позвали су га да изађе а што је Иван Иванов, његов помоћник, искористио за „анализу” рецепта. Иванов је убрзо прешао у конкурентски ресторан „Москва” где је правио зачуђујуће сличну салату, а онда чак и продао рецепт издавачким кућама, те је салата ушла у историју. С тим што је све што је било прескупо замењено приступачнијим намирницама и, мало-помало, настала је „француска” салата какву данас спремамо.

Јефтинија верзија је била незаобилазно јело на свечаностима у совјетској Русији (нарочито на прославама Нове године), једе се широм света, и у Ирану (додају јој обавезно комадиће пилетине), у Шпанији, Португалији...

И још нешто интересантно: у Француској ову салату зову и „macédoine de légumes” (мешана салата од поврћа), а реч „macédoine”означава „мешавину”, мада подсећа на Македонију. Тај назив је почео чешће да се користи крајем 18.века искључиво за воћну салату, а асоцира на разноликост народа у Александровом македонском царству.

------------------------------------------------------------

Како је то радио Оливије

Потребно: 200 грама куваног или печеног телећег меса, 150 грама димљене шунке, 100 грама куваног или печеног пилећег меса, пет тврдо куваних јаја, пет већих кромпира, четири-пет куваних шаргарепа, пет киселих краставчића, 250 грама куваног грашка, мања главица куваног карфиола, 250 грама мајонеза, першунов лист и колутови киселих краставаца и лимуна за украшавање.

Све намирнице исецкати на коцкице, додати грашак и половину мајонеза и све лагано измешати. Ставити у чинију за служење, прелити остатком мајонеза, украсити колутовима киселих краставчића и лимуна и до служења држати на хладном.