Од првог дана нове године, када је стартовао Дакар рели, све очи у Србији упрте су у зелено-жути КТМ с бројем 61 који, по трећи пут, вози корпулентни Суботичанин Габор Сагмајстер. Упркос чињеници да дневно проводи чак и по 15 сати на мотору, савладавајући више него тешке и опасне стазе, и недостатку времена за одмор, Сагмајстер се одазвао нашем позиву и пристао на интервју за „Политику” који смо, из разумљивих разлога, радили путем мејла.

Ово је Ваш трећи Дакар. Да ли је тежи или лакши, исти или другачији?

Сваки Дакар је другачији, зато што специјални испити нису исти. Увек је 30 одсто путева измењено. За разлику од прошле сезоне, сада смо ишли на север Аргентине и Чилеа и видели доста нових места.

Бележите нешто слабије резултате у односу на прошлу годину. Зашто?

Ако неко мисли да може боље, нека дође овде. Ја сам задовољан постигнутим. Конкуренција је јача него прошле године, много је Латиноамериканаца који познају терен и доста је повратника, старих „дакариста”, који су због економске кризе пропустили прошли рели. Знам да ми је место међу најбољих 40 возача, али то значи да ћу превише ризиковати. Мој циљ је да завршим рели с бољим резултатом него прошле године и то ћу остварити.

Колико сати проводите на мотору?

Између седам и 15 часова, у зависности од тога колико је дуга етапа.

Стазе су прављене за моторе од 450 кубика, Ваш КТМ има 690. Како издржавате и колико Вам то отежава трку?

С моторима од 450 кубика много је лакше возити специјалне испите, јер су организатори правили стазу за ту класу мотора. Желе у будућности да сви мотоциклисти возе 450 кубика. Ја се за сада сналазим.

На шта се фокусирате пред етапу и током ње?

Само на то да дођем до циља без озледе и да не оштетим мотор. Времена за оправак нема много.

Колико помажу савети колега и с ким највише комуницирате?

Словенац Миран Становник је са мном у екипи и с њим највише разговарам. Он је веома искусан, 14. пут учествује на Дакар релију, пре две године био је 13. генерално и све зна. Добар ми је пријатељ и пуно ми је помогао.

У каквом смештају боравите током ноћи и одмора?

Спавамо искључиво у шатору у биваку. Другим речима, стално смо у песку и прашини. Кад дођем са „специјале” одморим се сат времена у хладу испод камиона на некој простирци, а ноћу се спава свега три-четири сата, јер устајемо рано.

Шта Вам је било најтеже до сада?

Мислим да је седми дан био најтежи. Имали смо дуг специјални испит, тешко је било за навигацију, с муком сам налазио „чек поинте”, тачке које обавезно морамо да пронађемо. Уколико промашимо један чек поинт, следи временска казна од три сата, ако пропустимо четири такве тачке, гарантована је дисквалификација.

Како издржавате временске прилике? Из Хухуја сте кренули на плус 40 Целзијусових степени, а кад сте прелазили Анде падала је јака киша и било је хладно.

Мени је већи проблем устајање у четири ујутру. Хладно је само првих 200–300 километара вожње. Тад сам добро обучен. Кад постане топло, скинем део опреме и оставим је у камион организатора.

Да ли сте задовољни исхраном?

Јесам, боља је него претходних година. Ипак, и даље је то војничка храна. За доручак имамо јаја и шунку, ручак пропустимо јер возимо специјални испит, а за вечеру је некад месо, некад италијанске пасте или паеља.

Прешли сте Анде, да ли је било тешко и по чему ћете памтити овај Дакар до сада?

Нажалост, немамо времена да уживамо у природним лепотама. Ово је преживљавање, треба сваки дан стићи на циљ. Боље сам физички припремљен, искуснији сам и то ми олакшава пут. Памтићу Дакар и по шалама Мирана Становника који стално смишља неке смицалице.

Све више Ваших колега одустаје. Шта је најтеже?

Истина је у песку и динама. Тамо само прави пролазе. Најтеже је психички се спремити и рећи себи, ако си дошао овде, нема назад. Кад наиђеш на тешкоће, мораш пронаћи решење, пронаћи смисао како даље. У тим кризним моментима, које има сваки возач, многи се предају.

Како проводите време за одмор?

Јако мало одмора имам. Кад дођем у бивак, наместим шатор и опрему. Затим, проучавам „роуд бук”, односно путну књигу за наредни дан. Идем на брифинг возача, вечерам. Најбољи део дана је кад се видим с пријатељима који ме прате. То су Марко Копуновић, Пеђа Милинковић, Роберт Балог и Александар Билановић. Преносе ми вести из земље, пружају подршку, шале се и то ми даје снагу.

Ваш циљ је?

Важно је завршити Дакар. Није битно на ком месту. До сада је већ 80 мотоциклиста одустало, то говори колико је тешко ово такмичење. Хоћу на подијум поново да изађем са заставом моје земље. То је најлепши осећај. Сви који стигну на циљ појаве се на подијуму и они су јунаци.

Снежана Чикарић