Термин хактивиста није нов, први пут је употребљен још 1998, а настао је комбиновањем речи хакер и активиста. Њим се називају људи који путем неке малициозне активности на Интернету (проваљивањем и рушењем сајтова и компјутерских система, успоравањем рада сервера...) изражавају револт или неко своје, најчешће политичко, мишљење. Најпознатији хактивисти данас свакако су „Анонимуси”, а на домаћем терену они који стоје иза интернет преваре „Добрица Ћосић – нобеловац”.

На примеру најпознатијих, „Анонимуса”, да ли је реч о пуком интернет активизму или о е-криминалу. Током сензационалне афере „Викиликс”, када су ушли у жижу јавности успоривши рад сервера неких сајтова банака, „Анонимуси” су свој потез окарактерисали као израз револта, својеврсни бојкот институција чије су сајтове узели на зуб. Ако Интернет посматрамо на начин да то није виртуелни свет, већ сасвим нормални додатак реалном свету (као што је то одавно ТВ или мобилни телефон), онда је очекивано да се и овако значајан медиј користи у сврху бојкота. Али битно је –коме и треба ли пријавити законити бојкот на Интернету и како он заправо може да изгледа.

Удружење чланова какво представљају „Анонимуси” (без националних боја, скупљени са свих страна света, без „главе и репа”) тешко може да се стрпа у неки начин класичног удруживања. Да ли су они какво злочиначко удружење? Недавно су поново пунили новине јер су претили друштвеној мрежи Фејсбук, али и америчкој ТВ Фокс, незадовољни извештавањем са демонстрација „Окупирај Волстрит” у САД, чије су одржавање здушно подржавали, а прекјуче су упали у „Стратфор”.

Међутим, ретко ко је пренео вест да су напали и сервере фирме „Фридом Хостинг”, оборивши при том 40 сајтова на тим серверима који су садржавали дечју порнографију. Ко прати њихов Твитер налог или званични сајт, сигурно је запазио саопштење „да ће увек да реагују на појаву дечје порнографије”. Ако кренемо логиком „све је то лепо и похвално, момци, али сте можда угрозили неку истрагу која траје око тих сајтова”, чињеница је да ти сајтови постоје годинама и из непознатог разлога до сада нису затворени. Дакле, чак и кад учине добро дело, о ком ћути већина медија јер није довољно сензационално, треба размислити да ли су они узели закон у своје руке или свима указују на оно на шта друштво погрешно реагује или не реагује.

Хактивизам је појава која је својствена Интернету и која ће сигурно бити све масовнија у будућности. Када се све узме у обзир – иако „Анонимуси” прилично редовно пријављују своје будуће акције, то свакако не може да се третира као да су „официјелно пријавили штрајк”. Сигурно не би ни добили дозволу, чак и да постоји неко да им је изда.

Државни апарати разумеју акције „Анонимуса” као узимање закона у своје руке под геслом „кад већ нико неће”, због чега их све полиције света сматрају криминалцима. А и тешко да ико може да предупреди акције због „безглаве” структуре организације, већ само може да санира штету после њих и пост фестум их јури. А с обзиром на то да већина озбиљних сајтова има резервну копију и да се сајт најчешће враћа у нормалу за 24 часа – види се да је циљ више указивати на грешке у друштву а мање начинити штету.

Питање „Ко управља Интернетом?” разматрано је по књигама, симпозијуми су организовани на ову тему, чак и под окриљем УН. Јасно је да Интернетом не управља неки појединац, институција или влада, и нема глобално важећег интернет закона. Он нема границе, и у свакој земљи се третира као национални ресурс којим управља држава, а која на свом интернет простору прописује законе и правила. Ово је често неделотворно с обзиром на поменуту глобалност, а поготову зато што постоје велике разлике у законима држава. И ако интернет починиоца ухвате, привешће га локална полиција земље у којој живи и оптужиће га по законима који се углавном разликују од земље до земље.