Непријатност која се недавно догодила редитељки Маји Узелац – да је због коментара који је оставила на Твитеру позвана на информативни разговор и да је против ње поднесена кривична пријава – тргнула је из сна о неодговорности кориснике друштвених мрежа. Сурферима је  скренута пажња на то да Фејсбук и Твитер нису ништа мање јавни простор од улице или ТВ, као и на то да се на Интернету мора водити рачуна о свакој написаној речи.

Некадашња водитељка „Културног нокаута” написала је на Твитеру: „Људе који држе Апартман (кафић) треба тући јако и дуго”. Власници кафића поднели су кривичну пријаву против Маје Узелац због извршавања кривичног дела угрожавања сигурности. У јавности преовладава став да је реч о безазленом коментару и да ту нема посла за Тужилаштво за високотехнолошки криминал које је преузело овај случај. Међутим, стручњаци објашњавају да јавна реч обавезује чак и у виртуелном свету за који многи погрешно верују да је ослобођен одговорности.

Државна секретарка за Дигиталну агенду Јасна Матић објашњава да човек сноси одговорност за све оно што напише на друштвеним мрежама „као и у свакој ситуацији када своје ставове износи јавно”.

– На Интернету људи не виде саговорнике и немају осећај о томе колико њих чита оно што напишу. Зато се често дешава да се понашају „слободније”, чак и неодговорно, него када би о истој теми разговарали уживо. О томе треба водити рачуна – указује Матићева и додаје да не постоје посебни прописи који би се односили на иступање на Интернету, али и да нема потребе да постоје.

– Слобода изражавања је основно право гарантовано Уставом и уређено је законима, којима су прописане и санкције за злоупотребу тог права, попут вређања, говора мржње и позивања на насиље. Све ово важи без обзира на технологију и начин јавног иступања.

Маја Узелац каже да је вероватно могла да размишља о томе да ли неко изван круга њених пријатеља прати њене коментаре, али да ипак није, верујући да нико помно не прати онлајн сферу.

– Фејсбук доживљавам као јавни простор, свесна сам да је отворен, док о Твитеру мислим као о свом дневнику. На њега сам гледала као на своју приватну ствар коју прати мали број људи, углавном мојих пријатеља – каже Маја Узелац.

Директор фирме „И нет” Војислав Родић, који држи семинаре за пословну примену друштвених мрежа, истиче да је Интернет и јавни и приватни простор.

– Приватан је мејл, а приватан је и садржај на мрежама који се дели само међу пријатељима. Међутим, питање је колико то може бити приватно ако неко има 5.000 пријатеља на Фејсбуку и ако сви они могу да виде шта је написао – објашњава Родић и примећује да људи имају осећај да су сами док остављају коментаре на мрежама и да зато напишу ствари које никад не би изрекли јавно међу другима.

– Да је Маја Узелац седела у друштву 20 људи и да се при том смејала и намигивала, било би јасно да је реч о вицу. Овако, све је остало црно на бело као претња. То је та новина коју уноси технологија: нема говора тела који осветљава комуникацију.

При том нико нема права да се жали да му је повређена приватност јер је сам оставио све те податке на Интернету.

– На Интернету важе сва правила као и у животу. Као што се у разговору са неким гризете за језик да се не изланете, тако сада треба да размислите пре него што кликнете на дугме „пошаљи” или „објави”.

Маја Узелац, међутим, каже да не може да вага сваку реч.

– Ако будем морала да пазим на сваку реч, онда вероватно више нећу да останем на друштвеним мрежама. Ипак, ако одлучим да останем, онда ћу се понашати као до сада.

Ј. С.

-----------------------------------------------------------

Интернет патрола

Родић додаје да баш као што смо прихватили патроле на улицама тако треба да прихватимо и могућност да неко прати шта се дешава на светској мрежи.

– Није чудно ако полиција проверава шта ко оставља на друштвеним мрежама због могућих позива на насиље и говор мржње – објашњава Родић.