Глав­ни крив­ци сен­за­ци­о­нал­не кра­ђе „Гу­гло­вог” про­гра­ма за при­ступ ин­фор­ма­ци­ја­ма су (за са­да нео­т­кри­ве­ни) ха­ке­ри.

 Да до­га­ђа­ји по­пут овог ни­су ствар но­ви­јег да­ту­ма по­ка­зу­је ви­ше­де­це­ниј­ски исто­ри­јат фе­но­ме­на зва­ног ха­ке­ри­са­ње. Баш као што овај свет не мо­же да функ­ци­о­ни­ше без во­де или сун­ца, та­ко и онај вир­ту­ел­ни не мо­же без ха­ке­ра. Не­кад зли, не­кад до­бри, ха­ке­ри по­сред­но или чак ди­рект­но ути­чу на ње­га.

А ко су за­пра­во ти љу­ди? Под пој­мом „ха­кер” (од ен­гле­се ре­чи hack ко­ја пре­но­сно зна­чи за­гре­ба­ти, за­ри­ти, ко­па­ти, про­ва­ли­ти, за­се­ћи...) под­ра­зу­ме­ва се осо­ба ко­ја нај­че­шће од­лич­но по­зна­је хар­двер­ске и софт­вер­ске струк­ту­ре али и њи­хо­ве зач­ко­љи­це. Ве­ћи­на ха­ке­ра свој основ­ни циљ (про­ва­љи­ва­ње у ком­пју­тер­ске си­сте­ме, „от­кљу­ча­ва­ње” по­је­ди­них апли­ка­ци­ја и слич­но) не оства­ру­је ис­кљу­чи­во због ло­ше на­ме­ре, већ нај­че­шће из за­ба­ве или ра­ди иза­зо­ва. Оту­да и ди­ле­ма да ли ха­ке­ре по инер­ци­ји тре­ба тре­ти­ра­ти као ди­ги­тал­но-тех­но­ло­шке кри­ми­нал­це. Не­ки су се због сво­јих (не)де­ла на­шли иза за­твор­ских ре­ше­та­ка, али ве­ћи­на је ус­пе­ла да из­деј­ству­је на­год­бу по­пут за­по­сле­ња у не­кој И-Те ком­па­ни­ји. Ван­се­риј­ска ра­чу­нар­ска пи­сме­ност је од мно­гих ано­ни­му­са ство­ри­ла љу­де са за­вид­ним кон­том на ра­чу­ну.

Бе­ли ху­ма­ни­тар­ци сми­шља­ју до­бре ви­ру­се

Ха­ке­ри се ге­не­рал­но де­ле у три гру­пе: „бе­ли” (од­но­сно „ха­ке­ри бе­лог ше­ши­ра”, ка­ко их не­ки зо­ву) „цр­ни” и „си­ви” ха­ке­ри. Ови ко­ло­кви­јал­ни на­зи­ви ин­спи­ри­са­ни су сте­ре­о­ти­пи­ма из по­је­ди­них ве­стерн фил­мо­ви­ма про­шлог ве­ка, где „ло­ши мом­ци” го­то­во по пра­ви­лу но­се цр­не ше­ши­ре, а они прав­до­љу­би­ви бе­ле.

„Бе­ли” су ен­ту­зи­ја­сти ко­ји се ба­ве овим по­слом из нај­бо­љих на­ме­ра. Они, на при­мер, раз­би­ја­ју си­гур­но­сне си­сте­ме ка­ко би утвр­ди­ли по­у­зда­ност и ста­бил­ност сво­јих или ту­ђих опе­ра­тив­них си­сте­ма. По­је­дин­ци чак сми­шља­ју „до­бре” ви­ру­се, ко­ји по­ма­жу ан­ти­ви­ру­сним си­сте­ми­ма да лак­ше от­кри­ју оне ма­ли­ци­о­зне. Мно­ги „бе­ли” ха­ке­ри ука­зу­ју ком­па­ни­ја­ма ко­је се ба­ве ди­стри­бу­ци­јом ан­ти­ви­ру­са на њи­хо­ве по­тен­ци­јал­не сла­бо­сти и „ру­пе”. Ве­ли­ке ком­па­ни­је не­рет­ко ко­ри­сте услу­ге „бе­лих” ка­ко би до­дат­но оси­гу­ра­ле сво­је по­вер­љи­ве си­сте­ме.

„Цр­ни”, ка­ко им и сам на­ди­мак ка­же, до­но­се мно­го ви­ше ште­те не­го ко­ри­сти. То су нај­че­шће љу­ди ко­ји, би­ло из од­ре­ђе­них раз­ло­га (кра­ђа по­да­та­ка, уни­шта­ва­ње фај­ло­ва на ту­ђем ра­чу­на­ру) или јед­но­став­но из обес­ти, кре­и­ра­ју апли­ка­ци­је ма­ли­ци­о­зног ко­да.

„Си­ви” пред­ста­вља­ју ком­би­на­ци­ју прет­ход­не две гру­пе. Они че­сто у на­ме­ри да учи­не до­бро де­ло пра­ве не­на­док­на­ди­ву ште­ту. Не­рет­ко се до­га­ђа и обрат­но.

Те­о­ри­ја за­ве­ре: ха­кер ра­ди у ди­лу са ком­па­ни­јом

От­кад је „ха­кинг” по­стао по­пу­ла­ран, да­ти­ра и јед­на од мно­го­број­них те­о­ри­ја за­ве­ре да за­пра­во ве­ћи­на ха­ке­ра ра­ди за ве­ли­ке ком­па­ни­је. Прин­цип је вр­ло јед­но­ста­ван: ха­кер сми­сли но­ви ви­рус ко­ји до­ве­де у пи­та­ње ефи­ка­сност до та­да „не­при­ко­сно­ве­ног” си­сте­ма ан­ти­ви­ру­са. Ком­па­ни­је за­тим крај­њим ко­ри­сни­ци­ма по­ну­де но­ве, „по­бољ­ша­не” ге­не­ра­ци­је тих си­сте­ма а про­фит де­ле са они­ма са ко­ји­ма су (зва­нич­но) на рат­ној но­зи.

-------------------------------------------------------------

Од бес­кућ­ни­ка до ми­ли­јар­де­ра

Сла­ва ко­ју су сте­кли по­је­ди­ни ха­ке­ри иде ско­ро до раз­ме­ра ко­ју има­ју по­ли­ти­ча­ри, му­зи­ча­ри или глум­ци.

Џо­на­тан Џејмс био је пр­ви ха­кер ко­ји је осу­ђен на за­твор­ску ка­зну осу­ђен са са­мо 16 го­ди­на. Овим „хо­би­јем” по­чео је да се ба­ви већ са 10 го­ди­на. Ње­го­ви са­вр­ше­но тем­пи­ра­ни упа­ди на сајт НА­СА и кра­ђе по­да­та­ка у вред­но­сти од око два ми­ли­о­на до­ла­ра из­не­на­ди­ли су свет­ску јав­ност. Адри­ан Ли­мо, да­нас но­ви­нар, „про­сла­вио” се упа­ди­ма и по­вре­ме­ним оба­ра­њем сај­то­ва „Њу­јорк тај­мса”, „Мај­кро­соф­та”, Аме­рич­ке бан­ке... У јав­но­сти је био по­знат по на­дим­ку „бес­кућ­ник” (због ко­нек­то­ва­ња са јав­них ме­ста, по­пут ре­сто­ра­на, хо­те­ла и тр­жних цен­та­ра). Њи­хов „ко­ле­га” Ке­вин Пул­сен је пре­ко Ин­тер­не­та пре­у­зи­мао и бло­ки­рао те­ле­фон­ске ли­ни­је мно­гих ра­дио-ста­ни­ца и град­ских сер­ви­са на те­ри­то­ри­ји Лос Ан­ђе­ле­са.

Са дру­ге, стра­не љу­ди по­пут Сти­ва Во­зња­ка су за­хва­љу­ју­ћи свом ви­зи­о­нар­ству и ха­ке­ри­са­њу у пле­ме­ни­те свр­хе по­ста­ли озбиљ­ни и углед­ни би­зни­сме­ни. Из­ме­ђу оста­лог, Во­зњак је су­о­сни­вач „Епла” и је­дан од нај­бо­га­ти­јих „И-Те­о­ва­ца” на све­ту. Тим Бер­нерс-Ли је тво­рац чу­ве­ног хи­пер­текст си­сте­ма WWW (World Wi­de Web) јед­ног од осно­ва функ­ци­о­ни­са­ња Ин­тер­не­та. И Ли­нус Тор­валдс, тво­рац „Ли­нук­са”, нај­по­пу­лар­ни­јег бес­плат­ног опе­ра­тив­ног си­сте­ма на све­ту, сво­је пр­ве ко­ра­ке у ра­чу­нар­ском све­ту по­чео је као ха­кер.

Адри­јан Чо­ла­ко­вић