Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Компанија„Епла” је управо саопштила да су у завршном кварталу 2011, првом од смрти Стива Џобса, а под вођством његовог наследника на кормилу корпорације Тима Кука, остварили нови рекорд продаје и профита. За три месеца је продато 37 милиона „ајфона” и 15,43 милиона „ајпода”. Чист профит је био 13,06 милијарди, двоструко већи од оног у истом периоду пре годину дана.

Све то не би било могуће да компанија није устројена онако како јесте: пројектанти и програмери су у Америци, а производни ланац у Кини.

„Епл” је недавно обелоданио листу својих кинеских (и других) коопераната, и том приликом је поново истакнуто да корпорација инсистира на поштовању радних услова и људских права у свим фабрикама где се склапају њени производи. Али то је било само умиривање савести пред чињеницом која је широко позната, али о којој се говори само с времена на време: да ни издалека није тако.

То је, уосталом, ствар радног законодавства и његове примене у земљи где су фабрике. У конкретном случају, реч је о индустријском комплексу „Фокскон” корпорације у Шенжену, на југоистоку Кине, где је запослено неколико стотина хиљада махом младих Кинеза и Кинескиња, који би, да не раде у фабрикама, вероватно обделавали на пиринчана поља.

У САД је било неколико покушаја да се укаже на начин како послују кинеске фабрике у којима се штанцују амерички брендови. Један од подвига у том погледу је репортажа новинара и глумца Мајка Дејзија, познатог по монодрами „Агонија и екстаза Стива Џобса”. Репортажу је, преко мреже својих филијала, емитовао „Паблик радио”. Њен препис је доступан на многим интернет-сајтовима.

Претварајући се да је амерички бизнисмен, Дејзи је добио прилику да прво завири у фабрике „Фокскона”, а затим да, изван фабричких ограда, разговара са десетак радника.

Међу њима је била и једна 13-годишњакиња, која је на завршном делу производне траке. Посао јој је да дневно специјалном крпом и хемикалијом која брзо испарава (да се не би чекало) исполира екран сваког новосклопљеног „ајфона”, пре него што га следећи радник спакује у амбалажу у којој ће доћи и у руке купца.

Она ту рутину обави неколико хиљада пута током радног дана, који званично траје осам сати, редовно 12, а по потреби и 16. За то добије 298 долара месечно, што значи само више од 10 долара дневно, то јест око долар на сат.

Кинески сат иначе није исти као амерички, указује, на свој саркастичан начин, Мајк Дејзи. „Кинески сат има 60 кинеских минута, а кинески минут 60 кинеских секунди. А наш сат има 46 минута. Имате паузу за тоалет, паузу за цигарету, ако не пушите, онда за јогу…”

У Шенжену, брзина производне траке зависи од најспоријег радника. Да он, а са њим и други не би били превише спори, изнад траке су камере. Нема пауза. Кад неком „загусти”, мора да подигне руку. Може да оде тек кад га неко замени. И то не сме да му се дешава често.

„Фокскон” је најавио да ће инсталирати роботе – али засад су људи роботи, који можда нису бржи ни прецизнији, алу су јефтинији и исплативији.

Повремено, додуше, долазе инспекције, али менаџери знају како да малолетнике на време замене старијима. Као и да уместо оних који се преморе, повреде или почну да греше, једноставно доведу друге.

Неки амерички економисти и новинари признају да су радни услови, не само у Кини, него и у Индонезији и другде у Азији, далеко испод западних стандарда, али у исто време тврде да је то ипак милионе људи извукло из крајње беде и унапредило им живот.

И то је вероватно тачно, као што је тачно да су узалудни позиви председника Обаме „Еплу” и другима да производњу и радна места врате у Америку. „Епл” би, додуше, имао нешто мањи, али и даље велики профит. Али проблем је у томе што у Кини димензије фабрика, као и вредноћа и флексибилност радника, далеко надмашују америчке.

Прошлогодишња плата Тима Кука, са свим бонусима и „опцијама”, износила је 59 милиона долара.