Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Епл” („Apple” – јабука) једна је од најпознатијих америчких компанија и међу најчувенијим глобалним брендовима. Њени производи су у последњих 10 година изазвали револуцију у информатичким технологијама, подаривши свету згодне, изванредно дизајниране и свестране уређаје „ајпод”, „ајфон” и „ајпед”.

Сваки је приликом представљања дочекан са усклицима „вау”, и затим продаван у фантастичним тиражима. Досад је купце нашло 70 милиона примерака „ајфона”, 30 милиона „ајпеда” и 59 милиона осталих геџета и елегантних рачунара на којима је логотип загризене јабуке.

Прошле фискалне године, која се овде завршава последњег дана септембра, „Епл” је евидентирао приход од 108 милијарди долара, што је за пет милијарди више од комбинованог бруто националног производа – све што за годину дана произведу и кроз услуге размене Србија, Хрватска и Црна Гора. Профит у 2011. је износио 25,9 милијарди, што кад се подели са бројем запослених (43.300 у Америци и 20.000 у иностранству) показује да је сваки од њих компанији остварио нешто више од 416.000 долара добити.

Све ово изгледа фантастично, али је само део приче.

Главни проблем америчке економије данас је незапосленост – стопа је додуше данас 8,5 одсто, најнижа у последње три године, током којих се одржавала на око 10 одсто. Рекордно је и политички непријатно висока па није чудно што је председник Обама, на вечери коју је фебруара 2011. у Силицијумској долини приредио за челнике технолошких компанија, тадашњег шефа „Епла” Стива Џобса (преминуо од рака панкреаса 5. октобра) питао шта би било потребно учинити да би се „ајфон” производио у Америци.

„Нема начина да се то постигне, ти послови се не могу вратити”, био је, у најкраћем, Џобсов одговор.

Пошавши од те епизоде, „Њујорк тајмс” је направио свеобухватно истраживање чији су налази објављени у недељу, и који убедљиво објашњавају зашто је Џобс председнику ставио до знања да „мејд ин Ју-Ес-Еј” није опција за „Епл”.

Поред поменуте 63.000 људи, за „Епл” раде многи добављачи (испоручиоци делова, фирме које врше завршно склапање производа), који, према „Њујорк тајмсу”, запошљавају још око 700.000 људи, али само веома мали број њих је у САД.

Већина је – у Кини.

Зашто је то тако, објашњено је кроз неколико епизода, које не говоре само о „Еплу”, него и објашњавају како данас функционише глобална економија, али и каква је међузависност две највеће светске привреде.

У једној од описаних епизода у главним улогама су Џобс, екран „ајфона” и две фабрике: једна америчка и једна кинеска.

Џобс је, пред завршницу пројекта који је имао шифровано име „Прпл 2” („Љубичасто 2”) – пројекта првог „ајфона” – изашао пред пројектни тим и из џепа извадио свој прототип уређаја, на чијем су се пластичном екрану јасно виделе огреботине. Из истог џепа извадио је и кључеве аута и смркнуто рекао да ће људи „ајфон” носити у џепу са кључевима и да он не жели да продаје „производ који ће брзо бити изгребан”.

Једино решење било је да се уместо пластике употреби специјално тврдо стакло. „Желим га у року од шест недеља”, загрмео је Џобс, који је, како показује његова биографија, био „тежак” шеф.

Такво стакло производила је америчка компанија „Корнинг”, али кад је њеним руководиоцима речено да га треба прецизно исећи у димензијама телефонског екрана, и то у милионима примерака, у року од неколико недеља, одговор је био да би за тако нешто морали да саграде посебну халу, да прибаве стотине комада стаклених панела за експерименте који би коштали читаво богатство.

Понуда за овај посао стигла је и из Кине. Кад је тим „Епла” отишао тамо, Кинези су већ били започели изградњу хале, „за случај да добију посао”. Магацин је био пун стаклених панела за пробну производњу, који, речено је, „Епл” неће коштати ништа. Спремни су били и инжињери, као и стамбени смештај за раднике. Посао је уговорен.

Сутра: Чуда Фоксон ситија