Навршила се година од када Закон о електронским комуникацијама (ЗЕК) скупља прашину у фиоци неког стола у Уставном суду. Наравно, овај врховни закон за данас најживље делове ИТ индустрије у Србији одавно је на снази, упркос чињеници да су омбудсман и повереник за информације од јавног значаја још октобра 2010. поднели предлог за (пр)оцену његове уставности.

Разлог за ову притужбу су тачке које се баве применом „посебних мера” – овлашћеног прислушкивања електронских комуникација. Основни разлог: не зна се ко издаје налог за прислушкивање, као и непрецизности око овог питања. А све то проузрокује да се не води довољно рачуна о заштити људских права: не постоји цивилна контрола, односно не постоји процедура и пратећа папирологија, по којима би се накнадно могла извршити реконструкција ко је и зашто некога прислушкивао.

Понадали смо се да ће Правилник о прислушкивању, који је ЗЕК предвидео да се накнадно сачини, отклонити грешке и недоречености које су у закону. Међутим, од тренутка када је угледао светло дана почетком лета, било је јасно да то неће бити случај. „Предлог правилника о техничким захтевима за уређаје и програмску подршку за законито пресретање електронских комуникација и задржавање података о електронским комуникацијама” је дефинисао све осим онога за шта је састављен и због чега има тако дугачко име. Чланови радне групе, међу којима је било и припадника БИА, дали су себи песничку слободу да предлогом правилника продубе проблеме које је створио закон, а чак се уопште нису бавили темом – техничким захтевима. Како су објаснили чланови радне групе, техника се развија исувише брзо па би за коју годину ти захтеви постали неупотребљиви. Јавна расправа је показала да је предложени текст правилника лош и по телекомуникационе провајдере којима намеће додатне трошкове око прислушкивања. Пошто су то фирме које добит остварују од новца корисника, могло би се рећи да предлог правилника налаже корисницима да сами плате да их неко прислушкује.

Али, оно што је највећи апсурд јесте то да је ЗЕК први закон који је међу људска права Срба увео и Интернет. Ове и 2010. године многе европске земље прогласиле су кроз своја акта приступ Интернету као основно људско право. Грци су чак то уградили у устав, а Финци су кроз њихов ЗЕК прокламовали Интернет као основно људско право, и зацртали да сви грађани ове скандинавске земље до 2014. уживају у великој брзини од 100 мегабита у секунди (па макар морали да довлаче каблове и на врх глечера). Поређења ради, ми још увек немамо у понуди толику брзину за грађане у Србији.

Наш ЗЕК је дефинисао да сви грађани Србије имају право на минимално дајлап прикључак на Интернет, по разумној цени. Појам дајлап означава изузетно ниске брзине (до 56 килобита у секунди), што не треба да чуди. Провајдери са лиценцом су дужни да свима (који желе) обезбеде прикључак минимално ове брзине, што провајдера не кошта пуно. Уколико су због додатних трошкова на терену морали да потроше више, онда се тражи рефундирање из државне касе. Тиме прописивање било које брзине веће од дајлапа имало би за последицу не тако безначајан ударац на буџет државе.

ЗЕК је годину дана на процени уставности али је на снази, правилник највероватније неће бити потписан од надлежног министра због близине избора, а најгоре државне службе настављају по старом – без цивилне контроле, како им се и кад прохте.

Душан Стојичевић