Заборавите рачунаре које сте знате – и на столу, и у торбици, и у џепу, реците „збогом” замрљаним мониторима и разбијеним стаклима. Ускоро ћете куцкати по својој руци, на затегнутој или омлитавелој кожи, претражујући „меније” и бирајући опције. Највећи човеков орган (код одраслог запрема два квадратна метра) тако се, цео, може претворити у екран преко којег рачунару издајете команде.

Довољно је да себе прстом дотакнете (или коме то дозволите), све је малтене као на свакој другој тастатури. Дотичну новотарију (Skinput) која, свакако, представља високотехнолошки преврат измислио је Крис Харисон, на завршној години докторских студија на Карнеги Мелоун универзитету, уз подршку двојице „Мајкрософтових” истраживача – Дана Мориса и Дизнија Тана.

Шта је то смислио?

Новосмишљена направа у стању је да ослушкује и најмања подрхтавања у људском телу. Где год додирнете своју руку, ви изазивате разноврсно треперење, зависно од величине и облика костију, тетива и мишића. Осетљиви сензори то прате преко својеврсног повеза око руке и одмах дојаве распознају на којем месту је човек пипнуо, a порука се кроз ваздух (бежичним путем) преноси до одговарајућег уређаја (рачунара или неког другог).

Вероватноћа препознавања је веома висока – за сада 90 одсто на додиривање прстима. Садашња трака је доста груба, будућа ће – како се најављује – бити мања и тања и приањаће потпуно уз зглоб или мишицу. Замишља се да не би смела да буде већа од неколико новчића, поређаних један покрај другог.

И сада је прилично лако повезати додириване делове на кожи са различитим командама укуцаним на необичном интерфејсу, као што се то, уосталом, чини ударањем по тастатури или шкљоцањем миша. Када буде спојена с мањим показивачем (пројектор), справа ће опонашати ма који електронски међусклоп (интерфејс) преко којег се приступа рачунару.

Али она се може користити и без видљивог показивача (осветљених пруга на кожи) на којем се укључује, зауставља, покреће унапред и враћа уназад или подешава јачина: довољно је да се прикључи MP3 плејер.

Двојица америчких истраживача су пре неколико година доказали да је људски костур изванредан преносилац (проводник) – с кичмом су спојена рамена, с раменима вратна кост, а с вратом можете да повежете мобилни телефон. Досетили су се, наиме, да кости употребе као звучне водове за пропуштање дигиталних „јединица” и „нула”, најчешће преко сензора око ручног зглоба. Скелет је проводио и најслабашније титраје од једног до другог места, уз веома мали постотак грешака.

Кључно преимућство огледа се у томе што је овакав пренос података безбедан, јер се одиграва у људском телу. Тако ће се убудуће размењивати поруке једноставним – руковањем. Замислите да се шетате улицом или парком, и одједном вам кроз кожу стигне нова музичка датотека (фајл) или тражени телефонски број!

Већ смо рекли да различити делови руке или прста дочаравају уобичајене команде које уносите и не гледајући. Све је то, наравно, још у повоју, а ново помагало ће своје „ватрено крштење” имати на рачунарским игрицама.

Станко Стојиљковић