Kada je 22. marta ministar kulture, informisanja i informacionog društva Predrag Marković svečano pritisnuo dugme da bi, kako rekoše, pustio u rad „Inicijalnu mrežu” digitalnog sistema televizije, kao da je poručio gledaocima: „Dosta ste gledali te koncerte i Berlinske i naše filharmonije, dosta tih muzeja i istorijskih priča – sedite lepo i svake večeri gledajte onu babu što se češlja,a RTS je prikazuje s ponosom”.Naime, tokom protekle tri ili četiri godine mnogi su kupili televizore sa opcijom prijema digitalnih programa. Kod nas ih je emitovao RTS i posebno je bio interesantan kanal RTS Digital; nije se mogao primati u analognoj tehnici, a jedini je emitovao sadržaje zavidnog profesionalnog i kulturnog nivoa (ima ih ponekad i na RTS 2, ali samo kada ne radi skupština i nema onih beskonačnih prenosa). Čim je puštena nova mreža nestali su digitalni programi koji su se do tog dana mogli primati.

Reagovali su mnogobrojni gledaoci i tada su saznali kako je problem u tome što poseduju televizore s digitalnim standardom DVB-T, a sistem koji je sada pušten je u standardu DVB-T2. Moraće da kupe nov televizor ili dekoder, ili – ako već nisu – da se pretplate na kablovsku televiziju, postojeći digitalni standard ne vredi. Na kraju je rečeno: „Radio-difuzna ustanovaRadio-televizija Srbije nema nikakvu ulogu u upravljanju emisionom infrastrukturom na teritoriji Republike Srbije. Sva pitanja i probleme u prijemu TVprograma,koji su prouzrokovani puštanjem ’Inicijalne mreže’na teritoriji Republike Srbije,treba uputiti nadležnim državnim organima i ustanovama”. To je, izgleda, suština.

Nedugo posle toga urednica digitalnog programa RTS-a i državna sekretarka za digitalnu agendu mnogobrojnim gledaocima koji su se javili dugo su objašnjavale šta je digitalni program, koji je standard moderniji, da je to probni rad, da ne treba da brinu –jedino ni reči o tome gde može da se nađe oprema.

U prodavnicama i u razgovorima s drugim korisnicima, pa i sa poznavaocima ovih pitanja moglo se saznati da kod nas, prvo, nigde nema dekodera, „tek se očekuju”. Drugo, da smo mi tehnološki „superiorni” u odnosu, na primer, na Nemačku i druge razvijene zemlje (ako i ovo hitno aktiviranje novog sistema nije deo predizborne kampanje). Tamo su odavno svi programi digitalizovani,a radi isti sistem kao i na postojećim digitalnim televizorima: DVB-T, na kojima prekosatelita možete primati sve nemačke programe, mnoge i u HD formatu, ako se u tom formatu emituju. Ni tamo nema ovih dekodera po prodavnicama. Po prodavnicama – kao i u Nemačkoj – ni kod nas nema uopšte u prodaji televizora za prijem signala u DVB T-2 standardu. Neretko,trgovac će vam prodati televizor „koji je digitalni”. Pare koje ćete uzalud potrošiti nisu male.

Isprobava se, dakle, sistem koji niko ne može da koristi.I evo tri pitanja: prvo, da li je format sistema za ono svečano pritiskanje dugmeta mogao da se najavi ranije kako bi se građani poštedeli uzaludnih troškova; drugo, može li se, paralelno sa ovim sistemom, za prijem programa zadržati i stari dok se tržište ne sredi (manite priču o „privremenosti”, ukinut je program koji je funkcionisao); treće, kolike troškove kupovinom nekompatibilnih televizora snose građani koji ulažu sredstva u digitalne televizore i zašto? Razlog ovog haosa mogu biti samo nekompetencija (čega u našim organima nikada nije nedostajalo) ili korupcija (buduća velika nabavka od jednog proizvođača), ne vidim nikakvu treću mogućnost. Šezdesetih godina 20.veka uvođen je drugi TV program. Zatečeni (crno-beli) televizori morali su da se snabdeju adapterom za UHF područje, ali nije bilo nikakvih problema da se odmah nabave.

*Koordinator istraživačkog tima biltena Makroekonomske analize i trendovi