Doktor naučnog razvoja, profesor na prestoničkom Džordž Vašington univerzitetu (jednoj od najskupljih visokoškolskih ustanova u SAD), fizičar Siniša Dragić, zvanično Amerikanac, posle dvadeset godina, vratio se u Beograd i na Gundulićevom vencu stan natovario onim što pasionirano voli i čemu pridaje suštinski značaj. Društvene igre iz celog sveta, knjige, časopisi i uputstva su do tavanice, tako je i u podrumu, i kod Dragićevih rođaka, a mnogo stvari je ostalo kod prijatelja u Vašingtonu, da mu jednom kad smognu vremena pošalju ili donesu.

U Srbiji ga je zateklo iznenađenje:

– Ne igraju se više toliko ni one igre apstraktne strategije koje su se pre tridesetak godina igrale na svakom ćošku, od Kalemegdana do studentskih sobičaka. Šah i preferans igrali su svi. U to zlatno vreme bili smo rame uz rame sa šahovskom velesilom Sovjetskim Savezom.

Balkan se oduvek drži karata?

Nama najviše leže preferans, remi i šah, valjda zbog mentaliteta.

U kartama postoji inherentno elemenat sreće, odnosno slučajnosti. U šahu elementa sreće apsolutno nema. Ali i sa kartama i u šahu razvija se neka strategija koja je apstraktna – nije realna, nije vezana za život, za tržište akcija, za rat… Danas su gotovo nestali klubovi i udruženja za preferans a Srbija, pa i cela Jugoslavija, pre tridesetak godina je, igrajući svuda i uvek preferans, imala jaku odskočnu dasku za nenadmašni bridž.

U Vojvodini je preferans i danas malo organizovaniji.

U Srbiji se igraju druge igre?

– Taj elemenat društvenosti kao da je ispario iz našeg tranzicionog društva. Riziko, monopol i kruedo, igre za koje bismo mogli reći da su nešto popularnije od drugih, mnogo slabije se prodaju nego nekad „Ne ljuti se, čoveče”. Neigranje osiromašuje naciju intelektualno, mentalno, karakterno. Gubi se element strpljenja – kaže sa žaljenjem Siniša Dragić.

Ali Amerika ga je naučila da nikad ne gubi nadu. Zato već godinu dana osmišljava igru o srpskoj tranziciji koju će pokušati da patentira kod nas.

– Biće to vrlo komplikovana igra iz grupe takozvane realne strategije. Pokušavam da skup parametara koji utiču na našu političku i ekonomsku situaciju unesem u igru simulacije. Počinje sa par aktera i par uticajnih grupa, a onda se na svakom nivou igra produbljuje i širi kako bi se što je moguće više približila realnosti koja je uvek mnogo kompleksnija.

Kako ćete u igru uneti anarhiju?

Ono što se nekima čini kao anarhija ima takođe svoj uzrok. Svakako, u „Srpsku tranziciju” unosim i elemenat slučajnosti.

U svojoj glavi Siniša Dragić više puta je odigrao i igru „Kosovo polje”, koja je gotovo nepoznata kod nas.

– Penzionisani profesor istorije Miloš Zečević patentirao je „Kosovo polje” u Poljskoj gde se proizvodi a prodaje po ceni od 24 evra preko Interneta, u celom svetu. Imamo teren na kome su prikazana brda, ravnice, reke Lab i Sitnica i pritoke… Ceo teren je iscrtan šestougaonicima. Postoje istorijske beleške, zna se kakav je bio početni raspored trupa – gde konjica, gde pešadija itd. Možete da sledite taj istorijski raspored. U simulaciji događaja, u ovoj igri možete da dobijete i pobedu Srba. Ja sam u ime Srba više puta uspeo da pobedim.

Koju biste igru izdvojili kao tipično američku?

Igra „Get Rich” ili „Obogati se” koja simulira finansije jednog pojedinca dosta se prodaje i vrlo je popularna među uspešnim mlađim ljudima. Ona vas uči kako da uvećate svoju imovinu. Autor je jedan Japanac koji se odavno iselio u Ameriku, radio je na berzi, a onda se posvetio kreiranju igre koju je bazirao na vrlo opštim principima tržišta. Dobro se prodaje po celom svetu preko Interneta iako košta 150 dolara. Igra je popularna, dobro simulira tu svakodnevnu realnost.

Na jednoj konvenciji u Americi Siniša Dragić je zajedno sa ostalim igračima proveo u garaži igrajući igru „Evropu” (simulacija Drugog svetskog rata) osam dana i noći.

Dok ga supruga nije isterala na svetlost realne Amerike. Ipak, život je najlepša igra – kaže Siniša Dragić. Ali ona se igra samo jedanput.