Српска транзиција у игри

Синиша Драгић

Доктор научног развоја, професор на престоничком Џорџ Вашингтон универзитету (једној од најскупљих високошколских установа у САД), физичар Синиша Драгић, званично Американац, после двадесет година, вратио се у Београд и на Гундулићевом венцу стан натоварио оним што пасионирано воли и чему придаје суштински значај. Друштвене игре из целог света, књиге, часописи и упутства су до таванице, тако је и у подруму, и код Драгићевих рођака, а много ствари је остало код пријатеља у Вашингтону, да му једном кад смогну времена пошаљу или донесу.

У Србији га је затекло изненађење:

– Не играју се више толико ни оне игре апстрактне стратегије које су се пре тридесетак година играле на сваком ћошку, од Калемегдана до студентских собичака. Шах и преферанс играли су сви. У то златно време били смо раме уз раме са шаховском велесилом Совјетским Савезом.

Балкан се одувек држи карата?

Нама највише леже преферанс, реми и шах, ваљда због менталитета.

У картама постоји инхерентно елеменат среће, односно случајности. У шаху елемента среће апсолутно нема. Али и са картама и у шаху развија се нека стратегија која је апстрактна – није реална, није везана за живот, за тржиште акција, за рат… Данас су готово нестали клубови и удружења за преферанс а Србија, па и цела Југославија, пре тридесетак година је, играјући свуда и увек преферанс, имала јаку одскочну даску за ненадмашни бриџ.

У Војводини је преферанс и данас мало организованији.

У Србији се играју друге игре?

– Тај елеменат друштвености као да је испарио из нашег транзиционог друштва. Ризико, монопол и круедо, игре за које бисмо могли рећи да су нешто популарније од других, много слабије се продају него некад „Не љути се, човече”. Неиграње осиромашује нацију интелектуално, ментално, карактерно. Губи се елемент стрпљења – каже са жаљењем Синиша Драгић.

Али Америка га је научила да никад не губи наду. Зато већ годину дана осмишљава игру о српској транзицији коју ће покушати да патентира код нас.

– Биће то врло компликована игра из групе такозване реалне стратегије. Покушавам да скуп параметара који утичу на нашу политичку и економску ситуацију унесем у игру симулације. Почиње са пар актера и пар утицајних група, а онда се на сваком нивоу игра продубљује и шири како би се што је могуће више приближила реалности која је увек много комплекснија.

Како ћете у игру унети анархију?

Оно што се некима чини као анархија има такође свој узрок. Свакако, у „Српску транзицију” уносим и елеменат случајности.

У својој глави Синиша Драгић више пута је одиграо и игру „Косово поље”, која је готово непозната код нас.

– Пензионисани професор историје Милош Зечевић патентирао је „Косово поље” у Пољској где се производи а продаје по цени од 24 евра преко Интернета, у целом свету. Имамо терен на коме су приказана брда, равнице, реке Лаб и Ситница и притоке… Цео терен је исцртан шестоугаоницима. Постоје историјске белешке, зна се какав је био почетни распоред трупа – где коњица, где пешадија итд. Можете да следите тај историјски распоред. У симулацији догађаја, у овој игри можете да добијете и победу Срба. Ја сам у име Срба више пута успео да победим.

Коју бисте игру издвојили као типично америчку?

Игра „Get Rich” или „Обогати се” која симулира финансије једног појединца доста се продаје и врло је популарна међу успешним млађим људима. Она вас учи како да увећате своју имовину. Аутор је један Јапанац који се одавно иселио у Америку, радио је на берзи, а онда се посветио креирању игре коју је базирао на врло општим принципима тржишта. Добро се продаје по целом свету преко Интернета иако кошта 150 долара. Игра је популарна, добро симулира ту свакодневну реалност.

На једној конвенцији у Америци Синиша Драгић је заједно са осталим играчима провео у гаражи играјући игру „Европу” (симулација Другог светског рата) осам дана и ноћи.

Док га супруга није истерала на светлост реалне Америке. Ипак, живот је најлепша игра – каже Синиша Драгић. Али она се игра само једанпут.