Kada zazvoni telefon u prvim danima oktobra i s druge strane žice neko kaže da vas zove u ime Švedske akademije nauka, znajte da ste postali živi besmrtnik. Nastavi li se ovako, Nobelov komitet imaće ubuduće lak zadatak. Najviše priželjkivano naučno priznanje odlaziće, uglavnom, u američke ruke, čime se i te kako sužava izbor mogućih takmaca.

Od devetoro nagrađenih za medicinu (fiziologiju), fiziku i hemiju u 2009. godini, osmoro ima stalno prebivalište u SAD i putnu ispravu ove zemlje. Izumitelj dinamita, gotovo je postalo pravilo, sve češće se smeši istraživačima s one strane Atlantskog okeana!

Da li je to moglo da se predvidi?

Za odgonetanje tajne kako hromozom, veoma dugačak dvolančani molekul DNK (dezoksiribonukleinska kiselina) u svakome od nas, samog sebe zaštićuje u toku ćelijske deobe, troje Amerikanaca – Elizabet Blekbern, Karol Grejder i Džek Šostak – ovenčano je Nobelovim odličjem za medicinu deleći i slavu (zlatna medalja s likom Alfreda Nobela) i novac (980.000 evra) na ravne časti. Ulogu svojevrsnih zaštitnika na krajevima hromozoma igraju telomere, slično plastičnim cevčicama na pertlama. Izvesno je da se starenjem pomenuti graničnici habaju i skraćuju nagoveštavajući, kao ptica-zloslutnica, skoro odumiranje ćelije.

Elizabet Blekbern i Karol Grejdi otkrile su enzim telomerazu, od kojeg su satkani telomere, i postupak dodavanja DNK hromozomskim završecima da zamene istrošenu naslednu građu. U svojim istraživanjima kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina, dve slavodobitnice udarile su temelj traganjima koja ukazuju da ćelije raka koriste telomerazu da očuvaju vlastito neobuzdano umnožavanje.

Potonja proučavanja nastojala su da rasvetle da li su pojedini lekovi u stanju da, osujećujući lučenje dotičnog enzima, zaustave napredovanje opake bolesti. Pretpostavlja se, naime, da onemogućavanje obnove utiče na tok oboljenja. Ako je količina telomeraze visoka, dužina telomera se održava i ćelijsko starenje zaustavlja.

Ali postoji složena i mračna strana medalje. Telomeraza potpomaže beskonačno množenje omogućujući „ćelijsku besmrtnost”. Izučavaoci nastajanja raka žude to da spreče umetanjem takozvanih telomerskih kočnica.

Puka radoznalost urodila je davnašnjim suštinskim uvidima u ćelijska zbivanja koji bi mogli, kako se očekuje, da budu pretočeni u nove postupke lečenja nekolikih smrtonosnih boljki – raka i anemije.

Gospodari svetlosti

Trojicu odličnika iz fizike novinari su dovitljivo prozvali „gospodarima svetlosti”, zato što su načinili prodor na području optičkih veza. Čarls Kao, kome se uplaćuje polovina novčanog iznosa, još 1966. pokazao je kako svetlosni zrak prevaljuje velika rastojanja, a Vilard Bojl i Ričard Smit su zavredili drugu polovinu za izumevanje „elektronskog oka”(CCD) digitalne kamere.

Prvonagrađeni je izračunao kako da se svetlosne poruke prenesu kroz vodove (vlakna) načinjenih od stakla do udaljenih tačaka, pet puta daljih nego što je do tada moglo. Plod takvog razmišljanja je izrada izuzetno čistog stakla četiri godine kasnije. Današnji svetlovodi povezuju gradove i kontinente, pretežno posredstvom Interneta, propuštajući velikom brzinom (u delićima sekunde) ogromne količine podataka – u vidu fotografija, zvuka, muzike i pokretnih slika.

Ukoliko biste spojili i razvukli sve svetlovode u svetu, jedna jedina žica bila bi dugačka milijardu kilometara, što je dovoljno da se 25.000 puta obmota oko Zemlje. A svakog sata dodaju se hiljade novih kilometara.

Druga dvojica su osmislila poluprovodničko kolo, poznato pod imenom optički senzor (CCD), koji omogućuje da se snimljeno sačuva u elektronskom obliku obezbeđujući da naelektrisanje na izlazu iz jednog ulazi u drugi uređaj. Izrada se temelji na načelima čuvenog otkrića Alberta Ajnštajna, fotoelektričnom učinku, za koje je on 1921. okićen vencem Nobela.

U naše vreme naprava se ugrađuje u automatske tragače koji špartaju površinom Marsa i svemirske teleskope što kruže oko naše planete.

Ključevi života

Ribozomi su, jednostavno kazano, ključevi života, jer koriste uputstva gena da stvore hiljade raznovrsnih proteina koji nadziru šta se u telu događa. Majušna tvorevina u obliku čestice u ćelijskoj citoplazmi, koja pomaže da se izvesna poruka prevede u aminokiselinski redosled, izmamila je tri Nobelove kolajne za hemiju. Sve troje odličnika, Izraelka Ada Jonat i Amerikanci Venkatraman Ramakrišnan i Tomas Stajc, proveli su godine odgonetajući ustrojstvo ribozoma koji igra ključnu ulogu u stvaranju (sintezi) proteina, jer je povezan sa informacionom RNK (ribonukleinska kiselina).

I tako malen, u mikroskopskom carstvu on je velik i složen sklop, a sastavljen je od dve podjedinice i više od 50 različitih proteina. Krajem sedamdesetih troje istraživača, svako za sebe, upustilo se u prilično čudnovat poduhvat u to vreme – kristalizacija ribozoma – da bi, snimajući iks-zracima, mogli da zavire u samu atomsku strukturu. Ispostavilo se da su gotovo istovremeno, krajem 1999. i početkom 2000. godine, u naučnim člancima obelodanili ishod svojih dugogodišnjih traganja.

Ali put do zvezda bio je posut trnjem: trebalo je naterati stotine hiljade atoma da se uklope u svojevrsni trodimenzionalni portret ribozoma. Ispostavilo se da je bilo neophodno 25.000 pokušaja pre nego što se osamdesetih pojavio kristal, a još 20 godina da pretvori u sliku. Zašto je ovo važno?

Poznato je da molekuli DNK nose nacrt (otisak) života u svakoj ćeliji svakog organizma, a da ribozomi te poruke prevode u život. Mnogi antibiotici deluju pogađajući bakterijske ribozome i osujećujući ih da išta štetno urade. Jasno je da će se i budućim lekovima ciljati u istu metu, pogotovo ako se zna da su izvesni sojevi bakterija u međuvremenu postali otporni.

(A odgovor na pitanje s početka potražite u napisu „Pun pogodak za medicinu”).