Када зазвони телефон у првим данима октобра и с друге стране жице неко каже да вас зове у име Шведске академије наука, знајте да сте постали живи бесмртник. Настави ли се овако, Нобелов комитет имаће убудуће лак задатак. Највише прижељкивано научно признање одлазиће, углавном, у америчке руке, чиме се и те како сужава избор могућих такмаца.

Од деветоро награђених за медицину (физиологију), физику и хемију у 2009. години, осморо има стално пребивалиште у САД и путну исправу ове земље. Изумитељ динамита, готово је постало правило, све чешће се смеши истраживачима с оне стране Атлантског океана!

Да ли је то могло да се предвиди?

За одгонетање тајне како хромозом, веома дугачак дволанчани молекул ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) у свакоме од нас, самог себе заштићује у току ћелијске деобе, троје Американаца – Елизабет Блекберн, Карол Грејдер и Џек Шостак – овенчано је Нобеловим одличјем за медицину делећи и славу (златна медаља с ликом Алфреда Нобела) и новац (980.000 евра) на равне части. Улогу својеврсних заштитника на крајевима хромозома играју теломере, слично пластичним цевчицама на пертлама. Извесно је да се старењем поменути граничници хабају и скраћују наговештавајући, као птица-злослутница, скоро одумирање ћелије.

Елизабет Блекберн и Карол Грејди откриле су ензим теломеразу, од којег су саткани теломере, и поступак додавања ДНК хромозомским завршецима да замене истрошену наследну грађу. У својим истраживањима касних седамдесетих и осамдесетих година, две славодобитнице удариле су темељ трагањима која указују да ћелије рака користе теломеразу да очувају властито необуздано умножавање.

Потоња проучавања настојала су да расветле да ли су поједини лекови у стању да, осујећујући лучење дотичног ензима, зауставе напредовање опаке болести. Претпоставља се, наиме, да онемогућавање обнове утиче на ток обољења. Ако је количина теломеразе висока, дужина теломера се одржава и ћелијско старење зауставља.

Али постоји сложена и мрачна страна медаље. Теломераза потпомаже бесконачно множење омогућујући „ћелијску бесмртност”. Изучаваоци настајања рака жуде то да спрече уметањем такозваних теломерских кочница.

Пука радозналост уродила је давнашњим суштинским увидима у ћелијска збивања који би могли, како се очекује, да буду преточени у нове поступке лечења неколиких смртоносних бољки – рака и анемије.

Господари светлости

Тројицу одличника из физике новинари су довитљиво прозвали „господарима светлости”, зато што су начинили продор на подручју оптичких веза. Чарлс Као, коме се уплаћује половина новчаног износа, још 1966. показао је како светлосни зрак преваљује велика растојања, а Вилард Бојл и Ричард Смит су завредили другу половину за изумевање „електронског ока”(CCD) дигиталне камере.

Првонаграђени је израчунао како да се светлосне поруке пренесу кроз водове (влакна) начињених од стакла до удаљених тачака, пет пута даљих него што је до тада могло. Плод таквог размишљања је израда изузетно чистог стакла четири године касније. Данашњи светловоди повезују градове и континенте, претежно посредством Интернета, пропуштајући великом брзином (у делићима секунде) огромне количине података – у виду фотографија, звука, музике и покретних слика.

Уколико бисте спојили и развукли све светловоде у свету, једна једина жица била би дугачка милијарду километара, што је довољно да се 25.000 пута обмота око Земље. А сваког сата додају се хиљаде нових километара.

Друга двојица су осмислила полупроводничко коло, познато под именом оптички сензор (CCD), који омогућује да се снимљено сачува у електронском облику обезбеђујући да наелектрисање на излазу из једног улази у други уређај. Израда се темељи на начелима чувеног открића Алберта Ајнштајна, фотоелектричном учинку, за које је он 1921. окићен венцем Нобела.

У наше време направа се уграђује у аутоматске трагаче који шпартају површином Марса и свемирске телескопе што круже око наше планете.

Кључеви живота

Рибозоми су, једноставно казано, кључеви живота, јер користе упутства гена да створе хиљаде разноврсних протеина који надзиру шта се у телу догађа. Мајушна творевина у облику честице у ћелијској цитоплазми, која помаже да се извесна порука преведе у аминокиселински редослед, измамила је три Нобелове колајне за хемију. Све троје одличника, Израелка Ада Јонат и Американци Венкатраман Рамакришнан и Томас Стајц, провели су године одгонетајући устројство рибозома који игра кључну улогу у стварању (синтези) протеина, јер је повезан са информационом РНК (рибонуклеинска киселина).

И тако мален, у микроскопском царству он је велик и сложен склоп, а састављен је од две подјединице и више од 50 различитих протеина. Крајем седамдесетих троје истраживача, свако за себе, упустило се у прилично чудноват подухват у то време – кристализација рибозома – да би, снимајући икс-зрацима, могли да завире у саму атомску структуру. Испоставило се да су готово истовремено, крајем 1999. и почетком 2000. године, у научним чланцима обелоданили исход својих дугогодишњих трагања.

Али пут до звезда био је посут трњем: требало је натерати стотине хиљаде атома да се уклопе у својеврсни тродимензионални портрет рибозома. Испоставило се да је било неопходно 25.000 покушаја пре него што се осамдесетих појавио кристал, а још 20 година да претвори у слику. Зашто је ово важно?

Познато је да молекули ДНК носе нацрт (отисак) живота у свакој ћелији сваког организма, а да рибозоми те поруке преводе у живот. Многи антибиотици делују погађајући бактеријске рибозоме и осујећујући их да ишта штетно ураде. Јасно је да ће се и будућим лековима циљати у исту мету, поготово ако се зна да су извесни сојеви бактерија у међувремену постали отпорни.

(А одговор на питање с почетка потражите у напису „Пун погодак за медицину”).