Да је којим случајем задоцнио на брод „Бигл” који је из енглеске луке Плимут 27. децембра 1831. испловио после вишемесечних одлагања на пут око света, двадесетдвогодишњи Чарлс Дарвин не би можда никад осмислио задивљујућу теорију еволуције која ни после столећа и по није нимало уздрмана. (Креационисти нису, вероватно, сагласни са потоњим исказом у претходној реченици.) Али то су само нагађања у стилу „шта би било, кад би било” којима ћемо се напослетку позабавити.

Учење које је образложио пре 150 година у својој незаборавној књизи „Постанак врста”, умноженој у 1.250 отисака и распродатој већ првог дана, и дан-данас је окосница или основица савремене биологије која је тада из самог корена променила људско поимање живота. Биолози су веома брзо пригрлили замисао постепеног развитка (еволуција), иако су десетлећима одбацивали природно одабирање (селекција). Све до средине минулог века увелико су занемаривали суштински део природног одабирања – сексуално одабирање – а и у наше време се споре како се одражавало на поједине групе.

У чему је највећи природњак у историји човечанства толико испредњачио?

За разлику од данашњих научника који се утркују у писању чланака и намицању новца, он је стрпљиво и предано чешљао своје мисли све док није ишчепркао суштаствени увид да врсте прелазе једна у другу кроз неумитно природно одабирање. И да оно само по себи нема ни циља, ни сврхе!

Да је којим случајем данас жив (умро је 19. априла 1882), два века после свог рођења, био би узбуђен, узрујан и малчице ужаснут што је теорија еволуције у научном смислу исправна и животна, иако би се сневеселио истрајавањем појединих оспоравања. Уколико би му се указала прилика да погледа 150 година унатраг, видео би зачуђујућа открића – укључујући прадавне кости пернатих диносауруса, риба које ходају и китова који гмижу – убедљивих доказа да су од једних настајали други организми.

Али када је склопио странице својег животног дела, „Постанак врста”, тек неколико ископаних налаза поткрепљивало је да је далековидо био у праву. Ретки трагачи за фосилима нису у то време могли да користе теренска возила, сателитске телефоне и електричну енергију. А ни преношење гена с поколења на поколење није им било познато. Чак ни за спознаје умног и ученог аустријског свештеника Грегора Мендела – који је проповедао наслеђивање одлика – није знао, мада су живели у исто време.

Од менделовског наследства до људског генома (збирка свих гена) одјекује величанствена ода у славу теорије еволуције, јер је природњак Чарлс Дарвин, чији 200. рођендан прославља цео свет, природопис преобратио у озбиљну науку.

--------------------------------------------------

Непознате чињенице

Неопране ноге: у 12. години признао је у једном писму да је само једном месечно прао ноге у школи, зато што није имао чиме.

Тежак отац: лекар Роберт је послао Чарлса у Единбург да изучава медицину, али се син мало занимао за очево занимање. Зато је пре поласка на крстарење светом говорио да је младић неуспешан и да срамоти себе и породицу.

Морска болест: Чарлс је патио од морске болести, стога је највише времена – када је брод био укотвљен – проводио на копну. И то му је вероватно припомогло да сакупи више узорака него што се очекивало.

Нећкање с браком: као младић саставио је листу разлога „за” брак и „против” њега. Друго је подразумевало губљење времена и одрицање од читања увече, а прво је укључивало другарство („У сваком случају боље него пас”). На крају је закључио: „Оженити се Q.E.D”(скраћеница од латинске изреке „Доказано је што је требало”).

Оклевање: одложио је више од две деценије објављивање своје теорије јер је стрепео како ће књига бити примљена.

Умало претекнут: крајем педесетих година 19. века схватио је да ће британски природњак Алфред Расел Волас изаћи са сличном еволуционом теоријом, зато је пожурио да објави „Постанак врста”.

Губитак деце: са супругом Емом имао је десеторо деце, али троје је рано умрло – двоје као одојчад, а треће у десетој години.

Хришћанин, па агностик: Већи део живота провео је као хришћанин, а на крају је себе описао као агностика.

Рођен 12. фебруара 1809. у месту Шрусбери.

Петогодишње путовање започео 27. децембра 1831.

„Постанак врста” објавио 24. новембра 1859.

Умро 19. априла 1882; почива у Вестминстерској опатији.