Да ли су научници на корак ближе „читању мисли”?

Користећи рачунарско опонашање (модел) како мозак обрађује слике, снимљени узорци неуролошких збивања (активности) претварају се у слике онога што је испитаник видео.

Иако смо деценијама удаљени од практичне примене, дотично проучавање би једног дана могло да уроди „читачима снова” и рачунарима контролисаним мислима.

Свакако бисте то, најпре, пожелели када бисте овладали „читањем мисли”, сматра неуронаучник Џек Галант са Универзитета Беркли (САД). Истраживање које је спровео с колегом Томасом Неселарисом заснива се на претходном заједничком раду. Нови приступ, описан у чувеном часопису „Њурон”, користи сложенији поглед на центре за вид (визуелне) у мозгу.

Резултати више указују на реконструкцију него идентификацију, коју Џек Галант повезује са илузионистичким варком с картама: изаберете једну из шпила, а илузиониста погађа која је то. А он зна све које сте могли да видите.

У најновијем изучавању, међутим, карта може да буде фотографија или било шта у свемиру, а илузиониста мора да погоди иако то никада није видео!

Програм извукао

Истраживачи су за осмишљавање модела користили снимач (скенер) функционалне магнетске резонанце (fMRI) за мерење протока крви у мозгу да би пратили неуролошку активност троје људи који су гледали фотографије свакодневних призора и предмета. На почетку су надгледали делове мозга повезане са облицима предмета. Касније су обратили пажњу на подручја чије се узнемирење може довести у везу са општим класификацијама, попут „зграда” или „мала група људи”.

Када су подесили (калибрисали) образац (модел), прешли су на други низ слика. Пошто су протумачили неуролошке узорке, програм је из базе од шест милиона слика извукао, управо, оне које се односе на то што су испитаници гледали.

Франк Тонг, неуронаучник са Универзитета Вандербилт, који проучава како се мисли испољавају у мозгу, изјавио је за исти научни часопис да поменуто проучавање није била баш јасно, али је задивљујуће. Поготово у појединостима које су прикупљене мерењима, и даље поприлично непрецизним.

Очитавања сигнала магнетске резонанце су податке из милиона неурона претварала у јединствене блокове. У питању су гомиле информација, за сада нема другог начина да се допре до њих без отварања лобање и директног приступа.

Џек Галант се нада да ће смислити поступке објашњавања (интерпретације) других врста мерења мождане активности, као што су скенирање оптичким ласером и класичним електроенцефалограмом (EEG). Могућу примену приступа види у медицинским справама и рачунарским програмима, као што су CAD-CAM или „фотошоп” који би визуелне чињенице непосредно извлачили из мозга.

Иако су такве направе и програми удаљени деценијама, теоретски, можете анализирати унутарњи говор. Другим речима, имате некога ко само размишља и машину која вам то избацује!

Бити у туђој души

Сви смо ми, у суштини, читачи туђих мисли. Не верујете? Научници сматрају да су, коначно, одгонетнули загонетку која је хиљадама година тиштала обичне људе и заокупљала учене главе.

Уживљавање омогућује да доживимо осећања, да откријемо и разумемо жеље и намере, да посматрамо појаве очима других. Како то настаје, остаје предмет жучног спорења међу проучаваоцима сазнања (когниција).

Сама замисао је дуго оспоравана, сада су се нагомилали докази.

Изучавајући нервни систем главе макаки мајмуна, неуронаучници су се 1996. нашли у чуду наишавши на грозд ћелија у делу мозга задуженом за планирање покрета (премоторни кортекс). Та група ћелија се укључивала не само када је животиња изводила неки покрет, већ и када је видела да неко други то чини. Ћелије су се, наиме, одазивале на исти начин и када би мајмун посегнуо за кикирикијем или само када је са завишћу посматрао свог сабрата или човека да покушава исто. Зато што су одражавале радњу коју је макаки уочио код других, истраживачи су их назвали „огледалским неуронима“.

Каснији огледи су потврдили да такве нерве имају и људи, што је изазвало ново изненађење. И не само да су се у овим нервним ћелијама огледале радње, већ су се одражавала осећања и осећаји.

„Огледалски нерви” указују и на то да желите да ускочите у „душевне ципеле” друге особе, закључили су неуронаучници. У суштини, откривају да се ви већ налазите у туђој души.