„Политикин” саговорник је први човек познатог Државног универзитета у Бока Рејтону на Флориди, где је декан и професор рачунарских наука и директор угледног Центра за индустријско-универзитетско-истраживачку сарадњу, коју финансира Национална научна фондација. Члан је одбора директора неколико америчких високотехнолошких компанија и саветник у многима, укључујући ИБМ, „Епл”, „Циско”, НАСА, „Хјулит-Пакард”, „Ксерокс” и друге. Објавио је више од 30 књига и 300 научних радова из рачунарства.

У чему је суштина доприноса за који сте завредили највећапризнања у животу?

Средином деведесетих моји дипломци и ја смо измислили и усавршили две кључне технологије које омогућују видео и аудио емитовање преко Интернета. Обе обухватају нову технику видео-компресије (заснована на тродимензионалном Discrete Cosine Transform) која надмашује познату MPEG технику у компресији и у трансмисији у реалном времену, и иновативни протокол интернет емитовања (IP Simulcast), који пружа јевтино, ефикасно, и поуздано аудио и видео емитовање.

Какав су учинак имали?

Оба представљају пионирски рад у области per-to-peer мрежа које се данас обично користе за видео и аудио емитовање. Велики део скорашњих радова широм света заснован је на нашим доприносима.

А шта су променили у свакодневном животу?

Користи од примене ових технологија су огромне и обухватају различита подручја видео и аудио емитовања на Интернету, што данас омогућава кристално јасан звук (аудио) и пун екран (full-screen), видео на захтев (video-on-demand) високог квалитета. Када су технологије настале, направили смо компанију, у којој је радило неколико мојих студената, а ја сам био у одбору директора. Ту смо развили први софтверски производ за видео и аудио емитовање преко Интернета. Касније га је преузела друга компанија.

Какоподучавате студенте да постану креативни?

Тешко је некога подучити стваралаштву. У време мојих студија, морали смо да будемо добри математичари и да разумемо технику. У данашњем глобалном свету успешан инжењер и научник треба да влада и другим вештинама, укључујући комуникацију и техничко писање, разумевање различитих култура и да има интердисциплинарно знање (на пример, биоинформатика или пословни менаџмент). Улога доброг професора јесте да препозна студенте који обећавају и ставе пред њих изазовне пројекте и проблеме који развијају креативност.

Шта имате на уму када формирате тим за научна истраживања или сличне подухвате?

Представићу своје искуство када започињем ново истраживање и формирам истраживачки тим. Прво, истраживање започиње одабиром праве теме. Веома је важно врло добро разумети шта је већ учињено, да не бисте „измишљали точак”; то подразумева проучавање литературе, укључујући патенте.

У данашњем свету готово је немогуће то спровести без новчане потпоре, што представља други корак. У мом случају, то су владине агенције или приватне високотехнолошке корпорације. Чим се обезбеди финансирање, саставља се научни тим. У велике интердисциплинарне пројекте укључујемо истраживаче и дипломце с разноврсним стручним знањима са различитих одсека, колеџа или универзитета. За мале тим се, обично, састоји од неколико дипломаца.

А шта треба да избегну покушавајући да начине некакав продор?

Прво, да не објаве изузетан научни резултат пре него што га заштите патентом. Много времена протекне до одобрења патента, а до тада се пријави привремени који се добија брзо и важи годину дана. Друго, да провере да ли су први у смишљању дотичног продора. Сретао сам често истраживаче који су „пронашли” нешто што је раније пронађено, и то само зато што нису добро проучили литературу и објављене патенте.

Колико је, уопште, важна математика?

У моје време математика је била веома важна за студенте техничких наука. И даље је, ако се ваљано предаје. Европски студенти су знатно бољи у математици од америчких. С друге стране, амерички су практичнији. Мудрост је успоставити равнотежу између теорије (математике) и примене (рачунарство).

Када осмишљавате истраживачки продор, имате ли на уму интересе пореских обвезника?

На нашем универзитету је то веома добро уређено: сваки патент који неки истраживач смисли припада универзитету (држави, а то значи пореским обвезницима). Уколико признати проналазак остварује приходе преко лиценци, универзитет добија 70, а појединачни изумитељ 30 одсто. Ово је поштена игра. Један од професора је пре десетак година објавио патент из биоинжењерства, чију лиценцу је једна компанија откупила за 100.000 долара годишње, а он је добио 300.000 (по 30.000 за десет година). Није лоше!

Која је то сила која људе Вама сличне покреће на стварање, чак и после толиких великих признања?

Већину не подстичу новчане награде; радозналост је та која покреће истинске истраживаче да раде све док нешто не створе. Замислите само нашег познатог истраживача др Била Глена, који има 84 године и 128 патената:  недавно је поднео захтев да му се још један призна! У САД постоји закон од пре петнаестак година да универзитетски професори не морају никада да се пензионишу, осим ако то сами не одаберу. То им даје могућност да целог живота буду креативни.

Чему би мала земља, попут Србије, требало да се посвети у научним истраживањима?

Водеће научне установе, попут САНУ и Министарства за науку, треба да понуде дугорочну визију научних области које ће се развијати и за то да обезбеде новац. Било би веома погрешно за земљу као што је Србија истраживати у много различитих области, јер је то расипање снаге. Рачунарство и инжењерство пружају велику прилику српским истраживачима да се баве примењеним истраживањима (софтверско и интернет инжењерство). Одушевило би ме да видим бројне новоосноване компаније које данас лако могу да порасту и постану нови „Гугл”, „Јутјуб” или „Фејсбук”. За ову врсту послова, са одличним замислима, не морате да се преселите у САД; можете остати у Србији и бити веома успешни широм света!

Ваши утисци о српским истраживачима?

Као Србијанац који је напустио Србију 1981. и отишао да постане професор у САД, упознао сам много наших. Био сам ментор неколицини наших студената у стицању докторског звања, а и сада имам три докторанда – двоје из Србије и једног из Црне Горе. Поносно могу рећи да су моји најбољи студенти увек долазили из Србије: сви су били изванредни; успешно су завршили докторат за рекордно време и данас су веома успешни. На пример, др Данијел Соцек води своју успешну компанију у САД, а др Бранко Петљански је водећи истраживач у „Панавижну”. Др Дубравко Ћулибрк је до сада једини који се вратио у отаџбину и доцент је на Универзитету у Новом Саду.

Упознао сам много српских научника у САД и другде, сви су веома успешни у својим областима. Мој близак лични и професионални пријатељ др Леон Алкалај, који је завршио Електротехнички факултет у Београду и докторирао на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, један је од водећих истраживача и руководилац у НАСА за роботско истраживање Месеца. Скоро је изабран за члана Међународне академије за астронаутику.

Станко Стојиљковић