Каква је коначна судбина космоса?

Судимо ли према налазу тројице нобеловских славодобитника за физику 2011, бесконачно ширећа. До самог краја постојања, рекли бисте. И не бисте нимало погрешили. Зашто?

Зато што бисте своје виђење заснивали на образложењу Краљевске шведске академије наука која је одлучила да најпожељнијим одличјем на свету овенча научнике „за откриће убрзаног ширења космоса кроз посматрање далеких супернова”. А краљевска се не пориче, зар не?

Космос се, дакле, све брже шири.

Сол Перлматер с Калифорнијског универзитета у Берклију укњижиће на свој банковни рачун 725.000 долара, исто толико поделиће на равне части Брајан Шмит са Аустралијског националног универзитета и Адам Рис са Џон Хопкинс универзитета. У свему осталом су равноправни: сваки ће се окитити златном колајном (на чијој је полеђини утиснута Вергилијева мисао „Како је слатко видети људски живот оплемењен проналасцима”) и понеће кући повељу којом се то потврђује.

Роберт Фрост, један од највећих америчких песника 20. столећа (овенчан Пулицеровом наградом као наш Михајло Пупин), у својој песми „Ватра и лед” из 1990. спевао је следеће стихове: „Једни кажу да ће свет скончати у ватри, други да ће се заледити”. Шта бисте ви казали?

Не морате да се мучите: овогодишњи нобеловци сматрају да ће се, вероватно, заувек замрзнути. У вечитој тами. Како су то утврдили?

Проучили су неколико туцета распрскавајућих звезда, названих супернове, и установили да се космос шири брже него икад. Нећете поверовати: и сами су били изненађени.

Космолози се годинама утркују да исцртају карту бескраја који нас окружује проналазећи најудаљеније супернове. У томе се ослањају на снимке најусавршенијих телескопа, на прорачуне најмоћнијих рачунара и на најсавременије дигиталне откриваче-јављаче (сензори). И тако одгонетају космичку загонетку, као да у својеврсну слагалицу убацују појединачне коцкице.

Дотични истраживачи су осматрали нарочиту врсту супернова, под именом супернове типа 1а, које настају растакањем старих и збијених звезда, тешких попут Сунца, а малих као Земља. Да вас подсетимо: наша планета је сто пута у пречнику мања од своје матичне звезде која, иначе, чини 99,86 укупне масе Сунчевог система.

Једна таква кресница израчи толико светлости као цела галаксија! Све у свему, и једна (Сол Перлматер) и друга (Брајан Шмит и Адам Рис) истраживачка дружина уочила је више од 50 таквих које се налазе веома далеко од нас, чији је сјај био слабији него што се очекивало. Први знак да се космос све брже шири. У томе су се скривале свакојаке замке, али су обе скупине стигле до истог закључка.

Готово један век се зна да се космос непрестано шири, још од доба „Великог праска” пре око 14 милијарди година. Запањујуће је, међутим, сазнање да се то убрзава. Уколико се тако настави, напослетку ће завладати вечита тама и хладноћа.

Претпоставља се да је то последица тзв. тамне енергије, али шта је то и од чега се састоји – остаје, можда, највећа непознаница физике. Замишља се да она чини готово три четвртине космичне грађе (маса).

С. Стојиљковић