Згаснула је звезда на ивици познатог космоса: истраживачи Калифорнијског универзитета у Ирвину уочили су до сада најдаљу супернову. Од Земље удаљену, отприлике, 11,4 милијарде светлосних година. (Претходна најуудаљенија скончала је своје трајање на шест милијарди светлосних година од нас или пре шест милијарди година).

Опазили су препотопско распрснуће које се десило 2,3 милијарде година после „Великог праска” (Big Bang).

(Светлосна година је растојање које светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је, отприлике, 9,6 билиона километара или 9,6 хиљада милијарди километара).

Чиме су толико далеко завирили?

Послужили су се новим осматрачким поступком који олакшава да се гледају најраније (или најстарије) распрскавајуће звезде. Када се „космичка кресница” расточи (експлодира), материја од које је саздана разлети се на све стране. Супернове настају када веома крупна (масивна) звезда (осам и више пута здепастија од нашег Сунца) сконча свој век у заслепљујућем блештавилу, видљивом из ма којег кутка свеколиког бескраја. Толики блесак се годинама доцније опажа.

Астрономи их налазе упоређујући пређашње снимке истог космичког простора с најсвежијим осматрањима: сваки нови сјај на небу указује на супернову. Када их послажу на гомилу, изнова усмеравају своје телескопе све даље трагајући за све слабашнијим светлом. Поступак подсећа на фотографисање дугим излагањем (експозиција).

Сејање живота

Ако је свемир настао пре око 13,7 милијарди година, како се с разлогом претпоставља, научници су завирили малтене у прве „космичке жишке” – без икакве сумње најдаље, у галактичком протојату LBG-2377. Поуздано се не зна ни колика је била, ни како се распала. У наше свемирско доба оријашке звезде веома су ретке, претпоставља се да су се одавно угасиле сагоревши своје нуклеарно гориво.

Испоставља се да смо сведоци збивања уобичајеног у прадавним еонима, у веома раном космосу, као да смо се чудесним времепловом вратили 11,4 милијарде година у прошлост. На истоветан начин су космос засејале прве, многобројне и крупне звезде, које су се појавиле, отприлике, милијарду година након „Великог праска” у којем је све што постоји – и простор и време (према Алберту Ајнштајну: простор-време) – зачето и започето.

Тако је у непрегледним пространствима расејано ново семе – тешки хемијски елементи од којих су сачињене планете и сам живот који познајемо.

Израз супернова тридесетих година прошлог века сковао је необичан астрофизичар Фриц Цвики – рођен у Бугарској, а одгајан у Швајцарској – који се у другој деценији доселио у САД. Опседнут својим здрављем и стасом, често је усред трпезарије Калифорнијског института за технологију или на другом јавном месту изводио склекове на једној руци!

Данас астрономи подучавају да су то звезде у којима је престало стапање лакших хемијских елемената (водоника) у теже (хелијум), што се стручно зове – фузија. У страховитом раздирању за неколико седмица својом светлошћу засене целу галаксију од стотину милијарди звезда. Као незамисливо снажна водонична бомба. Колико су овакви изливи високоенергетских честица опасни?

Анаксагорина слутња

Страхује се да би ускоро или за хиљаду година овако могла у парампарчад да се разнесе огромна звезда Ета Карине у Млечном путу, на 7.500 светлосних година од Земље, а то је у космичким размерама – наше двориште. Толико би засијала да бисте у поноћ под ведрим небом без имало напрезања читали овај чланак. А шта би се десило нама и осталим живим створовима? Ако би се распрсла на удаљености од 500 светлосних година, не би ништа остало!

Сваких 20 година по једна звезда у Млечном путу се расточи, то се зна на основу учесталог опажања ове појаве у галаксијама сличне величине и облика. У видљивом космосу има око хиљаду милијарди галаксија, ако у свакој, у просеку, на две деценије засветли по једна, у свеколиком сваке секунде – хиљаду!

Једне заврше као неутронске звезде, друге се преобрате у – „црне рупе”. Прве су чудовишно густе лопте неутрона, као када бисте сву материју Сунца сабили у Маунт Еверест (кашичица материје тежила би 90 милијарди килограма!). Друге још нико није ни видео, ни снимио зато што је то немогуће, али је извесно да халапљиво прождиру све што им се приближи.

Да није супернова, највећег разарања и најграндиознијег стварања, ни нас не би било. У свеколиком бескрају нема необузданијег праска, осим једног и јединог „Великог праска”. Прослављени нобеловац Ричард Фејнман, како у књизи „Чаробна пећ” наводи астроном Маркус Чон, рекао је: „Најособитије откриће васцеле астрономије јесте да су звезде саздане од исте врсте атома као што су они који чине Земљу.”

Антички филозоф Анаксагора је, замислите, пре два и по миленијума претпоставио да је Сунце „гвоздена лопта у црвеном усијању, не много већа од Грчке”.