Постоје ли „наследни путокази” који наговешћују да ће човек доживети стоту?

Генетичари су у то уверени, после изучавања ниске гена (геном) више од хиљаду стогодишњака. Попут неуморних полицајаца који трагају за отисцима починитеља, претражили су 300.000 одсечака с разликама да би уочили могући наговештај дуговечности.

На основу само 150 разлика (варијација) у појединачним нуклеотидима (SNP, single nucleotide polimorphism) у ДНК низу у стању су да са 77 одсто веродостојности предскажу хоће ли неко живети стотину година, што су недавно образложили у чувеном часопису „Сајенс”. Поменуту дружину „генетских трагача” која се у пустоловину упустила 1995. предводио је Томас Перлс, професор медицине на Универзитету Бостон (САД).

Шта је то ново обелодањено?

Образац одступања

Најкраће казано: то је сложена мешавина наследних одступања која може да утиче на све у људском телу – од размене материја у костима и надзирања хормона до одзива на прекомерно напрезање и понашања нерава у мозгу. Поједина би могла да онемогуће исцрпљујуће старачке болести, као што су Алцхајмерова и крвних судова.

На велико замешатељство указали су претходни огледи, упркос томе што потрага за нарочитим генима са знатним упливом на дуг живот није била плодоносна.

Дубока старост објашњавана је, првенствено, деловањем средине – да ли неко уноси здраву храну или упражњава опасне навике, као што је пушење. Наследним одликама приписивано је 25–30 одсто заслуга у преживљавању до 85. године, што је – у грубим цртама – просечно трајање живота у развијеним земљама.

Али генетски допринос био је очигледан код људи који су деценију или више надмашили ову границу. Да би сазнали колики је он, Томас Перлс и сарадници су пратили судбину 800 стогодишњака. У почетку су запазили 70 наследних различитости повезаних са изразитом дуговечношћу, али су листу скратили на 33 после разматрања још 254 појединца који су премашили 90 година.

Након тога пожелели су да открију која то одступања делују заједно. Зато су проучили удружени учинак генетских разлика на вероватноћу да се доживи стотину лета, из чега је произашао математички образац (модел) са 150 одступања на основу којег се, с тачношћу од 77 посто, предвиђа ко ће се уврстити у стогодишњаке.

Један од кључева дужег живљења може да буде одгађање старачких обољења, чак 90 процената стогодишњака поштеђено је старачке немоћи у раним деведесетим.

Позивање на опрез

На темељу речених образаца наследних разлика, у накнадним испитивањима је 90 одсто стогодишњака разврстано у 19 група или „19 наследних потписа”, и то сврставање било је у сагласности са учесталошћу и годинама појаве старачких болести, као што су излапелост и висок крвни притисак.

На изненађење истраживача, уочена одступања у спрези са оболевањем испољила су мало неслагање између стогодишњака и просечног становништва!

Али наведени налаз изискује да буде потврђен (или оповргнут) на знатно већем узорку испитаника: уколико се испостави да је тачан, то ће указати да кључни чинилац изразите дуговечности није недостатак наследних промена које предодређују да ће се неко разболети, већ постојање разлика повезаних с дуговечношћу с којима се одолева таквим искушењима.

Следећи корак који је најавио Томас Перлс јесте да се рашчлане подаци прикупљени за 600 јапанских стогодишњака.

Џејмс Вопел, директор Макс Планк института за демографска истраживања у Ростоку (Немачка), страхује да се у узбуђењу изазваном генетичарским објавама не заметну узрочници средине који делују на дуговечност. И није усамљени глас. Чак неколико стотина ваљаних гена неће зајемчити некоме 77 одсто изгледа да доживи дубоку старост, подсећа он.

У сваком случају начињен је „корак од седам миља” у разумевању прилично ретке појаве дуговечности: једна од 6.000 особа у развијеним земљама доживи стоту.

----------------------------------------

Метузалемова деца

То више нису научнофантастична сновиђења. Најупорнији заговорник дуговечности, Обри де Греј са Универзитета Кембриџ (Велика Британија), изјављује,да се старење може бесконачно одгодити! У следећих пола века лечење ће толико узнапредовати да ће тадашњи средовечни 25 година дуже поживети! Одложиће се, у ствари, поправљањем оштећења или ћелијских и молекулских нежељених појава које прате метаболизам.

Претпоставка је једноставна: лакше је оправити или преокренути непожељан ток у ћелијама или молекулима него га спречити. Дотични биомедицински геронтолог, чест гост на новинским страницама и телевизијским екранима, који је усталасао научнике, с готово подједнаким бројем присталица и оспоравалаца.

Можете ли замислити да имате хиљаду година у телу средовечног човека? Да нанижете лета као библијски старац, а да изгледате као педесетогодишњак у пуној снази?

Према “Библији”, син Хенохов, Метузалем, доживео је 969. година. Бројчани податак, наравно, није дословно схваћен, већ као израза велике животне снаге. Отуда су за дуговечне старце говорили да су – метузалеми.