Наука
РЕАГОВАЊЕ
Наставника за два до три универзитета
„Жао ми је што колега Танасковић није запамтио бар неко моје ,дизање гласа’ против нечијег избора или реизбора”
У прошлонедељном броју „Културног додатка” колега Дарко Танасковић ми је, реагујући на текст колеге Владимира Глишина, упутио једну посредну и једну непосредну замерку.
Посредно ми замера мој став да се избори у наставничка и сарадничка звања углавном обављају по „политичким, клановским, завичајним и другим мерилима која преовлађују код нас”. Не мали број пута сам усмено и писмено износио свој став да Србија има научног и наставног кадра за два, у најбољем случају три државна универзитета и за једва једну четвртину једног приватног, те да је наш укупни високошколски систем лош упркос појединим изузетно добрим катедрама и изузетно угледним појединцима.
Уместо да моја критика и предлози за другачија решења, како год их ценили, буду повод за бар неку озбиљну расправу, основни одговор је било игнорисање. Исто се дешавало и другима који би показали критичност, а није занемарив ни број оних који су доживели знатно теже последице. Зато једва ко још иступа са критиком и зато сматрам да ће пре бити горе него боље, јер не постоје ни спољна политичка ни унутарња универзитетска стручна воља да се универзитет среди као институција.
Непосредно ми је замерио да на свом сопственом Филолошком факултету нисам „дигао глас против избора неког наставника”. Колега Танасковић је неких девет година био ван факултета као амбасадор у Турској и Ватикану, па је за моје „дизање гласа” у том периоду могао знати само ако га неко посебно извести. Своје сам критичке ставове истовремено износио на састанцима читавог низа универзитетских органа, вануниверзитетских форума и у јавним медијима и увек давао предлоге шта учинити другачије. Претпостављам да нико није трошио своје време да о мом „дизању гласа” обавештава колегу Танасковића; то му за његов посао амбасадора једноставно није било потребно.
Међутим, потпуно исте ставове сам износио и пре и после његових боравака у иностранству током свих 33 година колико радим на Филолошком факултету. Жао ми је што колега Танасковић није запамтио бар неко моје „дизање гласа” против нечијег избора или реизбора, одласка на слободну годину, продужења запослења преко рока за пензију, критике што у реферату за нечији избор није наведена библиографија (да се не би видело да неко ништа не ради, односно да се не би видело да неко нешто заиста ради). Или нечег петог или шестог.
Не водим дневник својих иступања на органима нашег факултета, али мало је састанака на којима нисам тражио реч, износио своје мишљење и гласао по својој савести, не баш тако ретко и против. Када, подстакнут његовом замерком, сада покушавам да сажмем резултате свог чињења, видим да сам једино успео да понекад добијем јавну подршку прилично малог броја колега, доста често доживим да неко у расправи подржи моје ставове, а онда гласа против њих, или да гласа против њих, а онда ме подржи у ходнику (у чему баш и нисам јединствен случај), те да себи обезбедим не баш занемарив број непријатеља и непријатности.
Колегу Танасковића изузетно поштујем као наставника, научника и једног од најобразованијих људи у нашој академској заједници. Жао што ми је што ми је из пуке необавештености приписао нешто што не стоји. Али то је небитно ако се из овога изроди колико-толико плодна јавна академска расправа о нашем високом школству. До њега је и њему, и мени и колеги Глишину искрено стало.
Последњи коментари
Profesore Rajicu, videli ste verovatno onaj grad u Cileu, koji je prvo bio srusen od zemljotresa, a potom sapran od cunamija! Kako poceti sa obnovom tog grada? Mozda je Srbija u jos gorem polozaju za popraviti nesto. Univerzitet je deo pada Srbije, retrogradnih procesa koji nisu stali,niti je vidljiv nacin kako da se zaustave. Tesko je trcati unazad i probati uskociti u voz. U jednom opstem negativnom stanju, beznacajno je svako pojedinacno plemenito zalaganje da se ipak uskoci u voz. U Srbiji se nije desio onaj kriticki lom koji bi izmenio tok dogadjanja. To je u istoriji ovog podneblja, na svoj nacin jedino uspeo jedino Tito. Deluje brutalno, ali u Srbiji se nista nece promeniti na bolje dok se ne napravi bar sedam Golih otoka!
Autor očekuje: “академску, расправу, о нашем високом школству”! Ja ne. Ne može da postoji rasprava, argumentovan dijalog, u zemlji gde od 1945 g postoji samo MONOLOG! Evo 2010.g. dokle smo stigli sa tim monologom, do toga da su nam svi, za društvo i državu važni sociološki parametri, takoreći na “nuli”. Tako je i sa fakultetima pa i oni su deo društva. Stepen razaranja univerzitetskog kadra je takav da bi se moglo reći da je u pitanju svojevrsan “genocid”, i dok je stanje više nego alarmantno, nekolicina javnih ličnosti iz naše nauke bave se jalovim raspravama kako to da naši profesori i naučnici u Srbiji nisu kao oni u Norveškoj, Švetskoj, Švajcarskoj. Mogu autori da imaju najbolje namere ali oni nisu (vidi se iz tekstova!) u stanju da sagledaju celinu (fakultet – društvo); poslednjih 20 i poslednjih 200 godina. Zamisli nauku i fakultete u zemlji koja je 200 g u konstantnom ratnom stanju a pre toga 700 godina bila u vilajetu. Da nije tužno bilo bi komično.
Citajuci diskusiju trougla Rajic, Glisin i Tanaskovic sledio sam se kada sam procitao ovo sto citiram iz g.Rajicevog odgovora g. Tanskovicu! Zar je moguce da neko odsustvuje 9 (DEVET!) godina sa fakulteta i da dalje zadrzi profesorsku fotelju. Kada sam to pricao mojim kolegama ovde u dijaspori rekli su mi da LAZEM! Gospodine Tanaskovicu sama ova cinjenica vas diskvalifikuje kao coveka kome se veruje! Grozomorno! Nije onda ni cudo sto ste reagovali ovako kako ste reagovali. Sve je sada jasno.
"Непосредно ми је замерио да на свом сопственом Филолошком факултету нисам „дигао глас против избора неког наставника”. Колега Танасковић је неких девет година био ван факултета као амбасадор у Турској и Ватикану, па је за моје „дизање гласа” у том периоду могао знати само ако га неко посебно извести".