Zureći u gust grozd zvezda, udaljenih 165.000 svetlosnih godina od nas, u susednoj galaksiji Veliki Magelanov oblak, evropski astronomi su upravo otkrili najveću do sada. (Svetlosna godina je rastojanje koje svetlost, putujući brzinom od oko 300.000 kilometara u sekundi, prevali za godinu dana, a to je oko 9,6 hiljada milijardi kilometara).

Ogromna nebeska kresnica, zavedena u spiskove pod službenim imenom R136a1, 265 puta nadmašuje Sunce (u poluprečniku 30 puta)! U vreme nastanka bila je čak 320 puta krupnija, ali su je vremenom stanjili veoma moćni vetrovi. Čime su je opazili?

Koristili su Veoma veliki teleskop (VLT) Evropske južne opservatorije (ESO), smeštene u pustinji Atakama na severu Čilea. Postojanje toliko svetlog čudovišta – deset miliona puta sjajnijeg od Sunca – može da pruži odgovor na jedno od najgolicavijih astrofizičkih pitanja: Koliko neka zvezda može da bude masivna?

Nebeski osmatrači, predvođeni Polom Krauderom sa Univerziteta Šefild (Velika Britanija), oslonili su se na sačuvane snimke i podatke sa svemirskog teleskopa „Habl” da bi potanko pretražili dva mlada zvezdana jata – NGC 3603 i RMC 136a. Prvo (daleko od nas 22.000 svetlosnih godina) podseća na prenatrpanu kovačnicu u kojoj se, iz magline satkane od gasa i prašine, užurbano iskivaju nove zvezde. Drugo je unutar magline Tarantula, u galaksiji Veliki Magelanov oblak, a sastoji se od 100.000 mladih, velikih i vrelih kresnica.

Tragači su pronašli nekoliko zvezda čija je površinska temperatura (dostigavši 40.000 Celzijusovih stepeni) bila sedam puta viša od Sunčeve, dok je veličina nekoliko desetina puta premašivala Sunčevu, a sjaj nekoliko miliona puta! Upoređivanje s matematičkim obrascima načinjenim na računaru ukazivalo je na to da ih je nekoliko obrazovano s masom većom 150 puta od naše matične zvezde. A maločas pomenuta R136a1 najmasivnija je ikada uočena.

Za razliku od ljudi, veoma zdepaste zvezde se stareći oslobađaju suvišnih kilograma. Pretpostavlja se da je najkrupnija do sada snimljena već zašla u sredovečnost, ostavivši oko milion i po godina za sobom i izgubivši petostruku Sunčevu težinu. Proveren program ubrzanog mršavljenja, zar ne?

Da je kojim slučajem na mestu naše zvezde, zbog vrtoglavog Zemljinog obletanja godina ne bi potrajala duže od tri sedmice! (A kada bismo išli na odmor?) Ako je za utehu, ionako ništa ne bi preživelo neverovatno snažno ultraljubičasto zračenje. Ali oko takvih ne bi opstala nijedna planeta.

Takve su usijane grdosije izuzetno retke u kosmosu, pojavljuju se tek u najgušćim zvezdanim grozdovima. Kako na kraju skončaju?

Zvezde s masom od 8 do 150 puta većom od Sunčeve rasprsnu se u supernove na kraju svog kratkog i burnog života, ostavljajući za sobom neutronske zvezde ili „crne rupe”. A najzdepastija? Preobratiće se u supernovu posle koje ništa neće ostati, jedino gvožđe rasuto unaokolo, čija će težina dostići deset Sunčevih masa. Malo ko od astronoma veruje da će je uskoro neka nadmašiti. Najkrupnije su postojale u najranijim godinama nakon stvaranja kosmosa u „Velikom prasku” (Big Bang).

I ne zaboravite: „Svi ljudi su braća. Došli smo iz iste supernove” (astronom Alan Sendidž).

Stanko Stojiljković