Зурећи у густ грозд звезда, удаљених 165.000 светлосних година од нас, у суседној галаксији Велики Магеланов облак, европски астрономи су управо открили највећу до сада. (Светлосна година је растојање које светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је око 9,6 хиљада милијарди километара).

Огромна небеска кресница, заведена у спискове под службеним именом R136a1, 265 пута надмашује Сунце (у полупречнику 30 пута)! У време настанка била је чак 320 пута крупнија, али су је временом стањили веома моћни ветрови. Чиме су је опазили?

Користили су Веома велики телескоп (VLT) Европске јужне опсерваторије (ESO), смештене у пустињи Атакама на северу Чилеа. Постојање толико светлог чудовишта – десет милиона пута сјајнијег од Сунца – може да пружи одговор на једно од најголицавијих астрофизичких питања: Колико нека звезда може да буде масивна?

Небески осматрачи, предвођени Полом Краудером са Универзитета Шефилд (Велика Британија), ослонили су се на сачуване снимке и податке са свемирског телескопа „Хабл” да би потанко претражили два млада звездана јата – NGC 3603 и RMC 136a. Прво (далеко од нас 22.000 светлосних година) подсећа на пренатрпану ковачницу у којој се, из маглине саткане од гаса и прашине, ужурбано искивају нове звезде. Друго је унутар маглине Тарантула, у галаксији Велики Магеланов облак, а састоји се од 100.000 младих, великих и врелих кресница.

Трагачи су пронашли неколико звезда чија је површинска температура (достигавши 40.000 Целзијусових степени) била седам пута виша од Сунчеве, док је величина неколико десетина пута премашивала Сунчеву, а сјај неколико милиона пута! Упоређивање с математичким обрасцима начињеним на рачунару указивало је на то да их је неколико образовано с масом већом 150 пута од наше матичне звезде. А малочас поменута R136a1 најмасивнија је икада уочена.

За разлику од људи, веома здепасте звезде се старећи ослобађају сувишних килограма. Претпоставља се да је најкрупнија до сада снимљена већ зашла у средовечност, оставивши око милион и по година за собом и изгубивши петоструку Сунчеву тежину. Проверен програм убрзаног мршављења, зар не?

Да је којим случајем на месту наше звезде, због вртоглавог Земљиног облетања година не би потрајала дуже од три седмице! (А када бисмо ишли на одмор?) Ако је за утеху, ионако ништа не би преживело невероватно снажно ултраљубичасто зрачење. Али око таквих не би опстала ниједна планета.

Такве су усијане грдосије изузетно ретке у космосу, појављују се тек у најгушћим звезданим гроздовима. Како на крају скончају?

Звезде с масом од 8 до 150 пута већом од Сунчеве распрсну се у супернове на крају свог кратког и бурног живота, остављајући за собом неутронске звезде или „црне рупе”. А најздепастија? Преобратиће се у супернову после које ништа неће остати, једино гвожђе расуто унаоколо, чија ће тежина достићи десет Сунчевих маса. Мало ко од астронома верује да ће је ускоро нека надмашити. Најкрупније су постојале у најранијим годинама након стварања космоса у „Великом праску” (Big Bang).

И не заборавите: „Сви људи су браћа. Дошли смо из исте супернове” (астроном Алан Сендиџ).

Станко Стојиљковић