ПСИХОЛОГИЈА

Ево загонетке: несрећни сте што га немате, али кад га добијете, бићете срећнији ако га поклоните. Шта је то? Према истраживању које је, управо, објавио угледни часопис „Наука” (Science), одговор је – новац. Што више пара дате у добротворне сврхе и пријатељима, срећнији сте.

„Схватили смо да срећа и новац иду руку под руку”, објашњава Роберт Бисвоз-Дајнер, психолог у Центру за примењену позитивну психологију у Ковентрију (Велика Британија), који није учествовао у овом изучавању. Познато је да што више створе, људи су у просеку срећнији (мада је дејство изразито мало, посебно међу онима који имају довољно новца да задовоље своје основне потребе).

Следећи корак представља: Колико среће купује? Како би могао да купи срећу?

Да би се изишла накрај с поменутим узвишеним питањима, Елизабет Дан, психолог на Универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу (Канада), и двоје сарадника упитали су изабране учеснике колико зарађују, како троше новац и да ли су срећни. У узорку од 632 Американца истраживачи су нашли да се, у просеку, близу десет одсто месечних прихода троши на нешто што она означава тзв. просоцијаним трошењем или поклонима другима и давањем у добротворне сврхе.

Срећнији кад поклоне

Свеукупно трошење није било у вези са срећом, али просоцијално трошење јесте. Учинак долара потрошеног на друге био је сличан по важности зарађеном додатном долару у приходима. Затим су упоредили задовољство 16 запослених у једној бостонској компанији пре и након што су добили додатне паре уз плату од својих послодаваца (од 3.000 до 8.000 долара): поново су добровољци који су потрошили већи део своје награде на друге били срећнији.

Оба истраживања нису докраја растветлила да ли трошење новца на пријатеље, заиста, чини срећним или да ли су срећни они издвајају више за своје пријатеље.

Једног јутра испитивачи су групи од 46 високошколаца дали коверте са пет или 20 долара са задатком да их потроше на себе или на пријатеље. На крају дана студенти који су поклонили новац били су срећнији од оних који су га утрошили на себе. Укупан збир који су примили и потрошили није се одразио на срећу.

Није у питању Бил Гејтс који дарује милионе долара, у игри су прилично скромни износи новца, наглашава Елизабет Дан. Свако би поднео да поклони мало више новца него што то, иначе, чини. Тужна поруга крије се у томе што, када људи почну да посматрају паре као пут до среће, мање је вероватно да ће их поклањати.

Роберт Бисвоз-Дајнер истиче, међутим, да испитивања како га је замислила Елизабет Дан не може одговори на питање колико још новца људи треба да потроше да би унапредили своју срећу. Да ли то важи за сиромашне, као и за богате?

Величање човекочјубља

Проучавање које је крајем минуле године објавио Центар за проучавање човекољубља на Универзитету Индијана (САД) показује да сиромашни доприносе већим постотком својих годишњих примања добротворним установама него богати, али колико их то чини срећним још није познато.

Национални прегледи (испитивања) обелодањују да добровољно давање, вероватно, није одлучујући чинилац среће: Американци су на врху светске лествице у издвајањима у добротворне сврхе по становнику, али заостају у срећи за шкртијим земљама, као што су Холандија и Велика Британија.

Елизабет Дан, напротив, каже да налази „потврђују нашу претпоставку више него што смо се усуђивали да сањамо”. Учинак трошења на друге је, по свему судећи, сличан деловању вежбања које се може исказати истог трена и дугорочно. Када једном дарује, то може учинити човека срећним један дан; ако му постане начин живота, могло би изазове трајне промене. Зато се она нада се да ће, можда, једног дана дотично размишљање подстаћи политичаре да величају човекољубље, што може да учини становништво несебичним и срећним.

Економиста Ендру Освалд са Универзитета Ворвик (Велика Британија) сматра да ће резултати Елизабет Дан изненадити већину познававаца економије који држе да трошење на себе пружа највећу срећу. То је загонетан исход који нећете пронаћи у уџбеницима економије, додаје он, уз примедбу да се истраживање мора у истоветном облику спровести на већем узорку, близу хиљаду испитаника, да би било потпуно убедљиво.