Почињу ли научници озбиљно да се баве телепатијом?

Истраживачи са Универзитета Вандербилт (САД) управо су обелоданили да усавршавају поступак који ће откривати нечије најскривеније мисли. Ставите главу испод снимача (скенер) који се заснива на магнетској резонанцији (MRI) и сазнате како неко размишља. Дакле, читање мисли није више немогуће!

Да будемо сасвим јасни: завирили су у тзв. радну меморију која се тиче обраде малих износа података за текући задатак што се накратко сачувају. Узмимо пример: пре него што су мобилни телефони ушли навелико у свакодневну употребу, да бисте некога позвали морали бисте да се сетите који број да изаберете. Завирили бисте у некакав именик, сместа упамтили ниску цифара и назвали дотичнога. Већ у следећем трену бисте заборавили редослед на бројчанику.

Устројство нерава који учествују у памћењу за тренутне намере и даље је обавијено велом тајне, али недавно је први пут малчице осветљено. Сарадници Универзитета Тексас описали су како су се појединачни живци у претчеоном можданом режњу одазивали на подражаје и да је то потрајало секундама после одстрањења подстицаја.

Морално искушење

На Универзитету Вандербилт искорачили су корак више: разоткрили су која подручја мозга задуженог за вид (визуелни кортекс) играју важну улогу у задржавању једноставних слика у радној меморији још у самом зачетку обраде и показали су да се то што је упамћено (садржај) може предсказати надзирањем живчаног чаврљања (активност). У то су умешане области назване V1 и V2 с ћелијама које на најједноставније одлике виђеног предмета одговарају према властитом избору (селективно), као што су контрасти или ивице. За ту сврху осмислили су алгоритам који расветљава (дешифрује) радње повезане са опажањем два обрасца, а сваки се састоји од искошених линија супротних усмерења.

Док им је снимана глава скенером, шесторо испитаника је гледало оба – један с кругом и готово водоравним линијама, а други с кругом и готово окомитим линијама – и то насумичним редом, а одмах након тога напоменуто им је да један запамте. Неколико секунди доцније видели су трећи образац и тражено је да наговесте у којем су смеру окренуте шаре у односу на два претходна. Истраживачи су на снимку издвојили мождано узнемирење у спрези са визуелном радном меморијом проучавајући податке добијене за 11 секунди упамћивања.

Коришћење скенера за ишчитавање можданих титраја (сигнали) показало се прилично поузданим: у 80 одсто случајева експериментатори су знали у коју од две понуђене слике гледају испитаници. Дотично испитивање једно је у низу у којима научници помоћу магнетске резонанције тумаче мисли пратећи промене у магнетском пољу и магнетским таласима. Иако не разјашњава тајне читања мисли, омогућује истраживачима да уоче који су то делови мозга повезани с краткотрајном визуелном меморијом.
Прошле године су нешто слично спровели на Универзитету Беркли замоливши добровољце да погледају 1.750 слика: на снимцима начињеним магнетском резонанцијом у девет од десет случајева погодили су на коју су учесници у огледу мислили. Руководилац истраживања Џек Галант упозорио је, међутим, да ишчитавање можданих збивања повлачи бројна морална питања, од којих је приватност најосетљивија.

Пре три године „Сони” је најавио ултразвучне повезе (пантљика) око главе или руке преко којих се приступа подацима у ма којој мрежи. Чини вам се да је то научнофантастична уобразиља или маштарија?

Надзирана осећања

За двадесетак година, предвиђају водећи научници у квантном рачунарству, живећемо у таквој збиљи. Уосталом, јапанска компанија је прва заштитила такву замисао, назвавши је „матрица ултразвучних можданих таласа”. (Људско ухо не чује ултразвук јер је веће учестаности од 20 килохерца.) Патент се заснива на неколико научних чланака, а један предсказује да ултразвучни надражаји у мозгу изазивају сличан одзив као када је Италијан Луиђи Галвани у 18. столећу пре свих струјом изазивао грчење и опуштање жабљих батака. Још не верујете?

Да ли је довољно убедљиво ако кажемо да су оваква проучавања неколико година раније започела у Агенцији за напредна одбрамбена истраживања (DARPA), под окриљем америчког Министарства одбране, у којима учествује више америчких факултета и института.

Предочава се доба када ће људи носити својеврсне повезе за главу, спојене с десном можданом полутком (хемисфера), преко којих ће улазити у свеопшту мрежу, готово бескрајног пропусног опсега!

На мрачну страну такве свакодневице упозорио је још 1981. Вернон Винџ у роману „Истинита имена”, предочавајући искуствена осећања надзирана помоћу компјутера. Следеће године Спајдер Робинсон је у приповести „Убица ума” описао направу која снима и озвучује људске доживљаје и шаље их другом уму. У првом случају стварност већ дочарава машту: увелико се испитују чипови убачени у главу којима немоћни људи мислима прослеђују своје захтеве машинама.

Сродне маштарије су и раније претакане у књиге. Подсетимо се Роџера Железног који је 1967. у „Господару светлости” испричао да су исељеници на другу планету понели такве технолошке скаламерије којима су деловали на потомке, изигравајући богове. Поред осталих, користили су испитивачке машине да пронађу убицу. Вратимо ли се у 1958. наићи ћемо на причу Смита Кордвејнера „Не, не, не Рогов”, у којој Јосиф Стаљин тражи да истраживачи осмисле уходничку направу за читање свачијих мисли на даљину.

Најдаље нас одводе паметни ултразвучни повези за главу и непосредна веза с мислима или, ако хоћете, можданим таласима! С таквим пантљикама видећете, чућете, додирнућете, омирисаћете и пробаћете све што пожелите. Као да сте обдарени чудесном видовитошћу и да живите у „Матриксу”.