Шта је правилно: рат за жене или рат због жена?

И једно и друго, јер их је све мање. За коју годину ће се мушкарци у појединим азијским земљама упуштати у ратове за стицање животних сапутница. И у Србији, брале.

Ко (пре) победи, томе девојка!

Да ли нас то загонетка и заводљива историја још једном подсећа на своје недокучено понављање?

У Индији је мањак највећи: 160 милиона женске чељади! Хоће ли други најмногољуднији народ на планети кренути у освајањеe других земаља и довођење изабраница за своје мушке поданике?

Звучи познато, зар не? Тит Ливије и Плутарх помињу отмицу Сибињанки из најраније римске историје. Након утемељења Рима један од двојице оснивача, Ромул, пружио је уточиште бегунцима да би повећао број становника. Али није било довољно жена, па је он невесте потражио у суседном племену Сибињана.

Када су га одбили, послужио се лукавством: позвао их је на годишњу светковину у славу бога Нептуна, а на дати знак Римљани су отели придошле девојке. Љутити мушкарци су утекли, а Сибињанке су драговољно прихватиле своје мужеве.

Пошаст побачаја

Кристоф Гијмото који прати збивања у вези са становништвом недавно је изнова упозорио на претњу „забрињавајуће маскулинизације” земаља попут Индије и Кине, особито због уплитања родитеља и родбине у пол будућег новорођенчета. Како? Чим сазнају да ће се родити девојчица, прибегну абортусу.

Поједини демографи су уверени да ће помањкање одраслих жена у следећих пет деценија изазвати свепрожимајуће последице као што их данас имају климатска колебања. Постојећи подаци су застрашујући.

Природа је успоставила својеврсну „полну клацкалицу”, на којој мушкарци малчице претежу: на сваких 100 новорођених беба женског пола сваке године се роди 104–106 мушког пола. Свако уочљиво одступање од такве равнотеже једино се може тумачити неприродним узроцима.

У Кини је несразмера најизразитија: 120 мушкараца наспрам 100 жена, а у појединим подручјима је првих за десет више. Иста појава се убрзано шири и на друге делове света, као што су Азербејџан, Грузија, Јерменија, Босна и Херцеговина, па и Србија – 115 према 100. У Вијетнаму је нешто блаже – 112 на 100.

На нову пошаст човечанства још 1990. указао је индијски нобеловац за економију Амартја Сен у данас чувеној књизи „Више од 100 милиона жена недостаје”. У међувремену се заостатак увећао на 160 милиона у Индији. Толико је, наиме, нерођене женске чељади искључено из живота. Зашто?

Преовлађују три чиниоца: вишевековна наклоност ка синовима, опадање плодности и, можда најбитнији, уплитање у бирање пола захваљујући савременим технолошким поступцима и помагалима. Само у Индији, према писању цењеног научног часописа „Лансет”, побаци се сваке године око пола милиона женских заметака!

Живот с више мужева

Чак и ако би се у предстојећих десет година сразмера полова вратила у природну колотечину, мушкарци би били суочени с недостатком жена за брак. Неће само касније ступати пред матичара, него ће се намножити братство нежења.

Једни предвиђају пораст броја жена с више мужева (полиандрија) и туристичка путовања ради задовољења сексуалних нагона, други наговешћују кудикамо мрачније предсказање да ће заједнице с вишком мушкиња заподенути својеврсне сексуалне ратове. Чије ће се обистинити?

Нарочито је узбуњујуће зазвучало упозорење двоје политиколога, Валери Хадсон и Андреје ден Бера, који су пре неколико година написали да азијске државе с вишком мушких глава представљају претњу Западу. У закључују пише да се таквим друштвима једино може управљати на ауторитаран начин, потискујући насиље унутар и преносећи га изван својих граница.

Мара Хвистендал у књизи „Неприродно одабирање” заступа друкчије гледиште, истичући да је претходно неосновано. Индија је, наиме, пустила дубоке демократске корене, упркос полној неравнотежи. У сваком случају, поручује она, друштва у којима су мушкарци бројчано надмоћнији нису „угодно место за живот”. Често су непостојана, понекад насилна.

Иако је намеран побачај забрањен у Кини и Индији, невероватно је тешко применити закон.

Не постоји „сребрни метак”, закључује Кристоф Гијмото, који верује да је најпрече уверити се да је појава ваљано представљена, посебно у земљама у развоју.

Уколико се одабирање будућег пола може поистоветити с раком, предрасуда у вези са женама је цигарета, а ултразвук и абортус шибица. У данашње време се, свакако, не смеју занемарити ни женска права, укључујући слободну вољу сваке понаособ да прекине нежељену трудноћу.

Може ли природа (еволуција) сама да понуди излаз?