Knjižica od osamdesetak stranica („Ruđer Bošković – utemeljivač savremene nauke”, u izdanju Istraživačke stanice Petnica), izazvaće buru među domaćim fizičarima. A tek među inostranim, ako je budu pročitali?

Hemičar Dragoslav Stoiljković (nije u srodstvu s potpisanim novinarom), s Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu (doktorirao na polimerizaciji etilena), izneo je niz smelih pretpostavki, pa i takvu da je Ruđer Bošković, ni manje ni više, položio temeljac za kvantnu teoriju, danas jednu od dve preovlađujuće u fizici, koja opisuje svet sićušnih čestica!

Iz kojih ste se pobuda upustili u zametno fizičarsko traganje i dokazivanje?

Kao mlad bio sam suočen s jednim veoma važnim naučnim i industrijskim pitanjem koje su decenijama pre toga pokušavali da reše timovi naučnika u svetu. Izlaz je pronađen, a putokaz mi je bila Boškovićeva teorija...

Zar nije odveć odvažno u podnaslovu na koricama napisati: „utemeljivač savremene nauke”? Kojim to naučnim nalazima opravdavate?

Takvo mišljenje dali su drugi naučnici. Ruđer Bošković je kumovao nastanku strukturne hemije (Vilijams, 1961), a njegova teorija je imala veliki uticaj na sledeće generacije fizičara i popločala put daljem razvoju (Bor, 1958). Drugi su požnjeli to što je on posejao dve stotine godina ranije (Gil, 1941). Pojam polja sile imao je odlučujuću ulogu u razvitku fizike (Hajzenberg, 1958), a njegove ideje su ključ za celokupnu savremenu fiziku (Lederman, 1993).

Svoje najvažnije delo „Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi” objavio je 1758. Ta teorija je u 18. i 19. veku ispunjavala mnoge udžbenike i enciklopedije... Brojni naučnici bili su sledbenici te teorije: Amper, Koši, Fener, Pristli, Gej-Lisak. Faradej, DŽ. Tomson, V. Tomson (lord Kelvin), Mendeljejev, Helmholc, Herc, Maksvel, Lorenc, Dejvi, Bor, Hajzenberg... Umovi koji su velelepno zdanje savremene nauke gradili na temeljima učenja Ruđera Boškovića.

Ispostavlja se, prema onome što tvrdite, da je on prvi otac kvantne teorije? Čime to potkrepljujete?

On je smatrao da se pri smanjenju razmaka između dve čestice naizmenično smenjuju privlačna (atraktivna) i odbojna (repulzivna) sila. Pri nekim razmacima su te sile izjednačene i tu se čestice nalaze u ravnotežnim položajima. I navodi da pri prelasku iz jednog u drugi ravnotežni položaj čestice dobijaju ili gube tačno određenu količinu energije. Tako je postavio temeljac za otkriće kvantne teorije, koje je usledilo vek i po kasnije, čega nisu bili svesni ni njeni začetnici (Plank, Ajnštajn i Bor).

U čemu je, pak, prethodio Nilsu Boru?

Na osnovu svojeg zakona sila zapazio je da, ako bi pojedine čestice bile u središtu, neka treća bi mogla da kruži oko njih po određenim orbitalama. Crtao je orbitale i navodio da čestica može da prelazi s jedne na drugu, ako primi ili izgubi određenu količinu energije.

Krajem 19. veka saznalo se da se atomi hemijskih elemenata sastoje od pozitivno i negativno naelektrisanih čestica. Postavilo se pitanje kako su razmeštene u atomima. Džozef Džon Tomson je 1907. razmatrao razne modele, pa i tzv. planetarni: pozitivno naelektrisanje je u jezgru atoma, a elektroni kruže oko njega po određenim stazama. On navodi da je ideju preuzeo od Boškovića. Raderford, bivši Tomsonov student i asistent, 1911. je opitima potvrdio „planetarni model”, koji se danas naziva „Raderfordov model”.

Nakon što je 1912. boravio sedam meseci kod Tomsona i četiri kod Raderforda, Nils Bor je 1913. izračunao moguće orbitale elektrona, uz uslov da oni mogu preći s jedne na drugu ako prime ili predaju određenu količinu (kvant) energije – na šta je Bošković ukazao vek i po ranije. Danas se to zove „Borov model”. Međutim, Henri Vinsent Gil (1941) naziva ga „Bošković-Tomsonovim modelom”, jer je prvi dao „suštinski element modernom shvatanju atoma” i napominje da, kada se bude pisala istorija atomske teorije, ne bi bilo ispravno zanemariti doprinos Ruđera Boškovića.

A kako je nagovestio postojanje kvarka, što mu u zaslugu pripisuje nobelovac Leon Lederman?

Nobelovac Leon Lederman je 1993. napisao da je Bošković imao „jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek (a možda i za bilo koji drugi)... Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je materija sazdana od čestica koje nemaju nikakve dimenzije! Mi nađosmo, evo, pre dvadesetak godina, jednu česticu koja odgovara tom opisu. Nazvasmo je kvark”.

Na kojim temeljima je savremena nauka tek nedavno potkrepila njegovu teoriju sila?

Ruđer Bošković je smatrao da jedan jedini zakon sila važi za sve čestice, od elementarnih bezdimenzionih, poput tačaka, do najsloženijih, sastavljenih od tačaka. U knjizi sam naveo primere da je savremena nauka to potvrdila – teorijski i eksperimentalno – i to na nekoliko nivoa strukture materije: od međudejstva nukleona (protoni i neutroni) u jezgru atoma do međudejstva atoma, molekula, makromolekula, nanočestica i koloida.

Otkuda u svemu tome Pavle Savić i Radivoj Kašanin, iako se na njega nisu ni pozvali?

Naši akademici su pre pola veka osmislili teoriju o ponašanju materije na visokim pritiscima. Pokazali su da pri povećanju pritiska naizmenično dolazi do postepene, a zatim skokovite promene gustine materije. Ovakvo ponašanje proizlazi iz Boškovićevog zakona sila. Počeci i krajevi skokova odgovaraju ravnotežnim položajima čestica, kada su izjednačene privlačne i odbojne sile.

I na kraju uvodite Hegela i Engelsa?

Ruđer Bošković je tvrdio da privlačenje i odbijanje imaju suštinsku ulogu u ponašanju materije. I mnogi drugi su slično mislili: Empedoklo, Holbah, Njutn, Kant, Hegel i Engels. Boškovićevo učenje se najbolje može razumeti ako se dopuni njihovim shvatanjima.

Zašto ga od 1920. izostavljaju u navođenju zaslužnih za objašnjenje strukture atoma? Nije li posredi zavera ćutanja?

Savremena nauka nije izgrađena preko noći. Bilo je to „zidanje Skadra na Bojani”, utemeljeno na učenju Ruđera Boškovića iz 18. veka; građeno je i rušeno, nastavljeno u 19. i u najvećoj meri dovršeno u 20. stoleću. U tom zidanju su učestvovale mnoge generacije, pa su jednostavno zaboravljeni temelji i ko ih je postavio. Zaslugom mnogih naučnika, Boškovićeva shvatanja dopiru do nas kao eho minulih vremena, navodeći nas često da promišljamo njegovim mislima, a da toga nismo ni svesni.

Možda se može govoriti i o „zaveri ćutanja”. Nisu retki primeri da su naučnici iz razvijenih zemalja „gluvi i nemi” za doprinose naučnika iz malih naroda. Žalosno je, međutim, što su naši ne samo „gluvi i nemi”, već i „slepi“ jer neće da vide koliko je on zaslužan.

Kakvu biste mu počast ukazali u Srbiji, a da se to ne izvrgne u nacionalno svojatanje po Boškovićevom ocu, koji je bio srpskog porekla (a majka Italijanka)?

Smatram da bi 2011. trebalo posvetiti Ruđeru Boškoviću, jer je to jubilarna 300. godišnjica njegovog rođenja. Treba organizovati prigodne naučne skupove, predavanja, izložbe, štampati knjige, objaviti članke... Neophodno je u programe osnovnog, srednjeg i visokoškolskog obrazovanja uvesti nastavnu jedinicu koja tumači Boškovićevu teoriju i njegov doprinos razvoju naučne misli.

Na kakav odjek je naišla knjiga?

Knjiga je tek izdata, pa je rano suditi. Međutim, mnoga moja predavanja i članci izazvali su iznenađenje, zapanjenost i oduševljenje slušalaca i čitalaca. Nadam se da će tako biti i kada pročitaju štivo koje objedinjuje sve članke i predavanja.