Није нескромно рећи (то је саопштено на првом састанку одбора састављеног од неколицине академика и универзитетских професора Београдског универзитета, чији је члан и уредник за науку нашег листа) да су два чланка у „Политици” надахнула, по свему судећи, један од највећих подухвата који би требало да домаћу науку темељно укорени на међународној сцени. Увршћење прве српске високошколске установе, а Београд је повукао ногу, на чувену шангајску листу 500 водећих универзитета у свету.

Замисао се родила у глави проф. др Вељка Милутиновића, са Електротехничког факултета, који је своја размишљања преиспитао у разговору с неколицином нобеловаца и водећих светских научника. Наш саговорник, који је на Пердју универзитету провео деценију, а по повратку у Србију три лета заредом предавао на Станфорду, и у међувремену сакупио више од 400 цитата, без самоцитирања и помињања код својих доктораната, објашњава:

– Основно питање јесте: колико СЦИ (Science Citation Index) радова захтевати у којој области и када почети с применом овог захтева? На седници Националног савету за науку, средином прошле године, рекао сам да у областима које више објављују и даље треба тражити више таквих радова, али уз извесне измене. Ако у свету хемија и физика испоручују шест пута више од права и економије, а електротехника и рачунарске науке три пута више, онда се од електротехнике и рачунарских наука мора више захтевати, а од хемије и физике још више. Испада да од хемичара и физичара ваља очекивати три, од електроинжењера и компјутераша два, а од правника и економиста један.

Тамо где је Србија у светском просеку, то што се захтева треба одмах тражити; тамо где је испод, тражити тек за неколико година (договорити се колико је то). Посматрајући нашу земљу, хемичари и физичари су у светском просеку, зато три рада треба очекивати за годину дана; електроинжењери и компјутераши су испод (25 одсто), стога два рада треба тражити за две године; економисти и правници су доста испод светског просека (20 посто), па један рад треба чекати за три године.

Наравно, додатна питања за размишљање су: којом брзином пооштравати критеријуме, на кога их не примењивати, на који начин обухватити релевантност и како осмислити механизме за стално праћење и побољшање?

Зашто је за неки универзитет важно да буде на шангајској листи?

Важно је и за универзитет и за студенте. Универзитет тако лакше добија иностране студенте и пројекте, а универзитетска диплома свршеним високошколцима више вреди јер се лакше укључују у најквалитетније докторске студије у свету, ако им је то циљ.

Шта се мора имати у напорима да уђе на овај, а и на друге престижне спискове?

Најмање две чињенице: да постоје резултати и да они буду доступни и видљиви на Интернету. Мој утисак је да је мало научних радова с Београдског универзитета на такав начин препознатљиво.

Зато је од суштинске важности да сваки факултет има свој портал, својеврсну капију ка Интернету, са истим устројством процењивања какво негује шангајска листа; све да буде на једном месту и да се без икаквих сметњи претражује. И да буде на првом месту покушаја на „Гуглу”,покушаја када се укуца званично име универзитета, свеједно да ли је написано на енглеском, српском, шпанском, кинеском језику...
Поред података који су обухваћени шангајским разврставањем 500 светских универзитета, морају да буду доступне и остале чињенице које узимају у разматрање друге познате међународне две листе вредновања (QS i Webometrics).

 

Према којим начелима и мерилима се долази на тај угледни списак?

За шангајску листу најбитнији су нобеловци (Nobel Laureates) и носиоци најугледнијих светских признања у неколико научних подручја (Major Field Medalists) међу свршеним студентима (алумни), што доноси 10 одсто бодова. Ми имамо десетак таквих међу садашњим и будућим почасним докторима наука, а поједини универзитети, чак, уобичајавају да ово звање додељују после смрти (на пример Иви Андрићу).

Уколико су и једни и други на списку наставног особља, то је додатних 20 посто поена. Сви почасни доктори наука Београдског универзитета, с нобеловским или најугледнијим научничким одличјем, изразили су жељу да предају у Србији – преко Интернета или уживо.
Врхунски истраживачи придоносе с још 20 процената, зато Србија мора да сачини редослед свих који на СЦИ листи имају више од 500 цитата или су стални чланови (fellows) и власници медаља водећих научностручних удружења и компанија (IEEE, ACM, IBM, MS, Oracle, Cisco, Google...). Никола Тесла и Михајло Пупин били су чланови Међународног удружења електроинжењераи електронских инжењера (IEEE).

Наша Ахилова пета, а то је још 10 постотака, јесте особље које није укључено у наставу (финансијско, услужно...) и, према томе, не узима се у обзир. С тачке гледишта наставе, морало би да буде измештено у тзв. непродуктивно особље. Насупрот томе, сви редовни професори, свеједно колико година имају, треба да остану на универзитету. И да се прикључе водећи истраживачи из института, као што је то урадио Љубљански универзитет с „Јожефом Стефаном”.
Нових 20 одсто прибављају објављени и цитирани научни радови и цитирање, а то значи да би пензионисане универзитетске професоре с доста цитата требало узети да предају и саветују студенте на докторским студијама. Уосталом, то постоји на свим најпознатијим америчким универзитетима. Влада би морала да новчано награди научнике који објављују у цитираним часописима, али да то буде јавно доступно. Па нека изволе да се намећу!

И на крају, научни радови штампани у два најугледнија научна часописа општег усмерења, „Нејчеру” и „Сајенсу”, доносе последњих 20 посто.

Које кораке би ваљало да предузме држава?

Кратко и јасно: влада мора да осмисли подстицајне мере за надметање и у домаћим и у европским фондовима. Најбољи узор за нас јесте Словенија, чији је Љубљански универзитет 402. на шангајској листи. Словеначка мерила за финансирање истраживања (пројекти) веома су блиска шангајским захтевима. Поменимо само да посебно ваља наградити објављивање у „Нејчеру” и „Сајенсу”. У добијања пара из међународних фондова за Србију је најпожељније да се угледа на Хрватску.

Шта Београдски универзитет (и сваки други у Србији) може и треба да уради?

Да би потпомогли стварање врхунских резултата, универзитети морају уведу ваљане подстицајне механизме. За студенте на докторским студијама у Љубљани се сада, на пример, траже два рада са СЦИ листе. У току је разрада пет кључних мерила, уз подршку словеначких истраживача који имају искуства у томе.

Има ли још неизбежних захтева?

Неко мора да буде одговоран да не дође до прекида, када се први српски универзитет појави на шангајској листи. Дешавало се у свету да поједини остану само годину дана!

Колико је Србија одмакла на путу „у Шангај”?

У неким срединама има одличних достигнућа: Универзитет у Београду, а посебно Електротехнички факултет и Институт „Михајло Пупин”. Ако је све јавно, онда се потискују научници који много причају и често појављују у јавним гласилима, а имају мало ваљаних резултата.

У каквој су вези новчана улагања и резултати?

Колико пара, толико музике. Што више новца долази из фондова у Бриселу,то је боље за наше националне интересе.

На какав одјек је наишла ова замисао међу нобеловцима и другим водећим светским научницима који су скоро посетили Београд?

Сви подржавају напоре који се у Србији чине и листом су спремни да своје знање, кроз наставу у нашој земљи, пренесу студентима.

Када ће први српски универзитет стићи на циљ?

Тешко је то предвидети, надајмо се да буде што пре. Верујем да ће наши напори уродити плодом јер су се свим срцем укључили ректор Бранко Ковачевић и проректор Воја Лековић и председник Националног савета за високо образовање Срђан Станковић, а помаже нам Рачунарски центар којим руководи Зоран Јовановић.

Прибојавате ли се неразумевања или оспоравања у домаћим круговима?

Верујем да их неће бити, ако се примењују праведни критеријуми.