Нисте то могли да уочите, ма кроз какву справу да сте вирили. Хтели не хтели, Сунце је маторије него што се претпостављало – од 300 милиона до малтене две милијарде година!
За отприлике толико се казаљка „сунчевог сата” враћа унатраг.
Доказ није пронађен у космосу, иако је из космоса. Нађен је на Земљи, а није са Земље. На северозападу Африке, у пустињи Сахара, пре шест година је из песка ишчепркан камени метеорит (хондрит), за који се верује да су најстарији минерали из доба после уобличења наше звезде. Научници су одређивањем старости овог „космичког камена”, тешког готово два килограма, веома тачно прорачунали када је створена Сунчева породица.
У астрономску крштеницу сада јој се уписује да је рођена пре око четири милијарде и 568 милиона година.
Пажњу је скренуо, крајем прошле године у часопису „Сајенс”, Грегори Бренека са Универзитета Аризона, а недавно то поткрепио Одри Бувије из исте високошколске установе у часопису „Нејчер џиосајенс”.
Образовање првих чврстих грумена материје из ковитлаца облака прашине и гаса који су окруживали првотно сунце узима се за време настанка, објашњава Одри Бувије.
Како је то установљено?
У поменутом колуту (диск) гаса и прашине налазиле су се, по свему судећи, двоструко веће количине железа-60, једног од изотопа гвожђа. Сваких 2,6 милиона година, наиме, он се преполови радиоактивним распадом, представљајући несвакидашњи „пиштољ који се још дими”. (Изотопи су хемијски елементи са истим атомским бројем, али различитом масом.)
И то се може пратити све до утробе огромних краткоживућих звезда из којих је потекао. Такве креснице се на крају својег кратког века распрсну у виду супернове, сејући састојке диљем космичких пространстава. Већина астронома сматра да су у давној прошлости чешће експлодирале него данас.
Све указује да су се једна или више тако расточиле пре него што се уобличила Сунчева породица.
Астрономи, иначе, користе два поступка утврђивања порекла метеорита. Први захвати веће раздобље на основу размере два изотопа олова – с бројевима 207 и 206; други се усредсреди на мање упоређујући сразмеру алуминијума и магнезијума.
Одри Бувије их је усагласио.
Већина проучавалаца је пре шест година подупирала гледиште да је Сунчев систем, вероватно, у усамљеном првобитном облаку мање масе. Са открићем железног изобиља данас се приклањају виђењу да је био окружен огромним звездама које су му исцртале будуће судбину.
Очигледно је куцнуо час да се наслика измењена слика постања. Пре него што се обликовао, постојале су џиновске звезде у облаку прашине и гаса, какве опажамо у Орионовој маглини. Из тих грдосија су куљали ултраљубичасти зраци, чији су протони вршећи притисак изазивали својеврсну лавину у којој су се, као и у снежној грудви, честице привлачиле и гомилале у претечу будуће звезде.
После милиона година уобличио се Сунчев систем срастањем комадића стена и астероида, засићеним гвожђем из супернова, што астрономи данас опажају у далеким „звезданим обдаништима”.
У Сунчеве боре су, тек да знате, завиривали још у старом веку. Старогрчки филозоф Анаксагора је средином петог столећа пре наше ере обзнанио да је Сунце „гвоздена лопта у стању црвеног усијања не много већа од Грчке”.
Станко Стојиљковић