Космос је кудикамо већи но што то изгледа и што се види. Зна ли се колико?

Када се посматра, ткање које се опажа морало би да буде довољно близу (у великим размерама) за светлост која је пристигла још из доба настанка („Велики прасак” или Big Bang). Стога се претпоставља да је стар око 14 милијарди година и да, на први поглед, није могуће видети даље (или раније) од 14 милијарди светлосних година.

(Светлосна година је растојање које светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је око 9.600 милијарди километара. Сада помножите с 14 милијарди или 14.000.000.000).

Али то, међутим, није поуздано. Зашто? Зато што се космос непрестано шири, најудаљенија видљива светла су на знатно већем растојању. Светлосне честице (фотони) из космичког микроталасног зрачења, у суштини, путовале су довде готово 45 милијарди светлосних година. С краја на крај космос се, дакле, протеже 90 милијарди светлосних година.

Мерење њиве

Ни то није сасвим извесно: космос је, нема сумње, још већи. Може ли се тако нешто сазнати? И док су многи космолози трагали за тачним одговором, освануло је неочекивано решење. Михран Варданјан, на докторским студијама на Универзитету Оксфорд (Велика Британија), извео је с неколицином пријатеља занимљиву статистичку анализу. Шта је то установио?

Непосредно премеравање непрегледне космичке њиве није изводљиво, то је, ваљда, свакоме јасно (чак и геометрима). Космолози користе разноврсне поступке (моделе) за израчунавање величине на основу којих наговешћују колико велики би могао да буде. Једне процене указују да се у најранијем раздобљу ширио готово светлосном брзином, из чега проистиче да је, чак, 10²³ (23 нанизане нуле после 10) пута пространији од видљивог космоса!

Ух, да вам се заврти у глави!

Друге зависе од броја уплетених чинилаца, нарочито од закривљености: да ли је космос затворен (у облику лопте, ако бисте били у прилици да га споља погледате), раван или отворен. У потоња два случаја морао би да буде бесконачан.

Уколико сте у стању да израчунате колико је закривљен, можете му, свакако, одредити границе до којих сеже.

Минулих година астрономи су предложили неколико довитљивих начина мерења закривљења. Један је да се пронађе далеко тело (светло) познате величине и измери колико је велико. Ако је веће но што би требало, космос је затворен; уколико је колико праве величине, космос је раван и мањи, а то значи да је отворен.

Изван опажања

Рачуницу задовољава једна врста препотопске археологије: таласи раног космоса замрзнути у позадинском микроталасном зрачењу. Познато је, наиме, да је речена барионска (материја у облику протона и неутрона, од које смо и ми саздани) звучна колебања могуће измерити, и то на темељу осматрања летелице (WMAP) која је с тим задатком одаслата с наше планете пре једне деценије.

Други кочић у бескрају су супернове (тип 1А), на основу чијег сјаја се одређује удаљеност најдаљих галаксија.

Ни једно, ни друго није довољно. Због чега? Када се сви прикупљени подаци провере и убаце у различите обрасце израчунавања, на крају се покаже да нема ни приближно истоветних исхода закривљености и величине. Који изабрати?

Михран Варданјан је, како се најављује, начинио продор у упросечавању свих датости утемељивши своје рачунање на познатим Бајесовим кривуљама (математичар Томас Бајес). Нов приступ подсећа на чувену Окамову оштрицу из логике, сада у улози статистичког помагала. Уводећи различите узоре изгледа космоса, он је могући избор сузио у односу на остала тумачења. До чега је дошао?

Закривљење је малтене једнако нули, што значи да је космос раван. И такав он може да буде коначан, у прорачунима је то доследно поткрепљено. Напослетку се испоставља да је, најмање, 250 пута већи од видљивог, од тзв. Хаблове запремине која одговара величини космоса доступног опажању истоименог свемирског телескопа.

Ниједно тумачење до сада није унело толика ограничења, иако је на први поглед толико привлачно. Хоће ли то помоћи да се танано подесе и омеђе остала подручја космологије?

-----------------------------------------------------------

Милиони нула

И раније су у игри биле претпоставке да је васцели космос огромнији и пространији – метакосмос. Тако је цењени британски Мартин Рис, са звањем витеза, својевремено рекао да би број светлосних година до руба невидљивог космоса ваљало исписати с милионима нула.

Има више простор-времена него што можете да замислите. За нас се протеже онолико колико је милијарди светлост превалила од самог настанка космоса.