Шта све може да стане у обичну „црну рупу”?

Стивен Хокинг са Универзитета Кембриџ (Велика Британија), кога сматрају наследником Алберта Ајнштајна, увелико је допринео тумачењу једне од најчудовишнијих космичких појава, због чега га често позивају да држи предавања широм света. Пре неколико година у Паризу су му, међутим, скренули пажњу на неугодно сексуално значење на француском и препоручили да користи назив „скривена звезда”.

А шта ли би тек поћудни Французи саветовали Џону Вилеру који је околност да она не зависи од природе тела чијим је урушавањем настала описао речима; „Црна рупа није маљава”?

У астрономији се тако дочарава део простор-времена у којем је гравитационо поље толико јако да светлост не може да га напусти. Према општој теорији релативности Алберта Ајнштајна, простор-време је на том месту бесконачно закривљен.

Звездани зверињак

Осматрајући небо из Јужне европске осматрачнице (ESO), астрономи су недавно први пут доказали да магнетар (магнетна звезда), необични облик неутронске звезде, може да настане из креснице 40 пута веће масе од нашег Сунца. Исход представља велики изазов за владајуће тумачење звезданих промена, зато што је од масивне звезде, како се претпоставља, требало да постане „црна рупа”! Али како опазити нешто што нико није и неће видети?

Све што јој се приближи до замишљене линије која је опасује, прозване „хоризонт догађаја”, занавек ишчезне. Као да га усиса џиновски „космички усисивач” из којег ништа не испада. Разузданој сили привлачења (гравитација) ништа не може да се отргне.

Упркос томе што не показује икакав непосредан знак постојања, „црна рупа” се открива посредно – уочавањем снажног привлачења оближњих тела или опажањем „ореола зрачења” у близини, зато што се материја усијава понирући све брже у невидљиви бездан. Колико је космичке грађе неопходно да би она настала?

Користећи веома велики телескоп смештен у Ла Сили на југу Чилеа, посматрали су изванредно звездано јато Вестерлунд један (по шведском астроному Бенгту Вестерлунду) у јужном сазвежђу Ара (Алтар), од нас удаљеног 16.000 светлосних година. Задивљујући звездани зверињак испуњен је разноврсним, чудноватим и младим звездама исписницама, упаљеним готово истовремено пре три и по до пет милиона година.

Замислимо ли да је Сунце у средишту згуснутог роја, на ноћном небу бисмо гледали на стотине сијалица налик пуном месецу.

Познато је да се тамо угнездило на стотине веома масивних звезда, од којих су поједине милион пута сјајније и пречника 200 пута ширег од наше (отприлике до путање Сатурна), чије је уочавање засењивао огроман позадински међузвездани облак гаса и прашине, готово 100.000 пута блештавији.

Космичко мршављење

Опажено је, међутим, неколико другачијих звезда, магнетара, чије је чудовишно магнетно поље милион милијарди пута снажније од Земљиног! Заостатака неутронских звезда које су се у парампарчад распале. Послужиле су као узорак на основу којег је прорачунато да потичу од звезда, најмање, 40 пута масивнијих од Сунца.

Животни век звезде зависи од масе – теже живе кудикамо краће. Измери ли се маса ма које преостале, може се знати колико су биле масивне пре него што су се преобратиле у магнетне.

Раније процене указивале су да звезде с почетном масом од 10 до 12 Сунчевих постају неутронске, а с већом – „црне рупе”. Претходно су се отарасиле, чак, девет десетина тежине пре него што су расточиле у виду супернове или сабиле у „црну рупу”. Толики губитак представља изазов за постојеће објашњење звезданих преображаја (еволуција). Колико звезда мора да буде масивна да би се згуснула у „црну рупу”, ако са 40 пута већом од Сунца то не успева?

Астрономи су највише пригрлили поступак обликовања који проповеда да звезда предак постаје магнетар ако је одвајкада прати посестрима. Немилице сагоревајући своје водонично гориво у току расипничког живота, почињу једна другу да черупају. У поменутом осматрању ниједна пратиља није примећена. Шта се, у ствари, догодило? У силовитом распрскавању супернова је разнела у парампарчад верну посестриму.

У том случају и даље важи претпоставка да звездани двојац (бинарне звезде) игра кључну улогу у звезданом преобраћењу, у којем напослетку изненадним „космичким изгладњивањем” остане без 95 одсто пређашњих килограма.

Шта би на то рекли овдашњи проповедници поузданог мршављења?

Станко Стојиљковић