Зашто је човек обдарен толико великим мозгом?

У поређењу с готово свим животињама, мозак у процентима чини кудикамо већи део људске телесне тежине. Од појаве првих изданака рода хомо (Homo habilis или вешти човек), пре два милиона година, удвостручио је величину. Вратимо ли се још даље у прошлост, у односу на најраније претке, као што су аустралопитеци који су живели пре четири до два милиона година, троструко је крупнији.

Откуда толико повећање?

Научници су годинама мозгали да расветле једну од најголицавијих еволуционих загонетки, тако да су се искристалисале три водеће претпоставке: климатске промене, захтеви средине и друштвено надметање. Најновији налази из изучавања 175 прадавних лобања (фосила) поткрепљују последњу.

Храна бистрима

Прва претпоставка, дакле, наговешћује да су непредвидиве временске прилике и знатна климатска колебања потпомогли усавршавање способности наших далеких претеча да мисле унапред и да буду приправни за свакојаке недаће, што је уродило већим и вичнијим мозгом.

Друга износи да су се наши прапреци, када су напустили подручје екватора, суочили са изазовом опстанка – недостатком хране и других потрепштина. А да би то превазишли, морали су да буду мало бистрији, подвлачи Дејвид Гири са Универзитета Мисури (САД). И мање излагање штеточинама (паразитима) могло је да има исти исход. Како се то објашњава?

Уколико је тело принуђено да се рве с тим уљезима, оно упошљава целокупну одбрану (имуни систем), трошећи калорије које би поспешиле пораст мозга. У крајевима северно и јужно од екватора, наиме, обитава мање паразита.

И на крају, трећа подразумева да је друштвено утркивање за овладавање све оскуднијим изворима утицало на мождану величину. С порастом становништва више се појединаца борило за исте сировине, а то је подстакло размишљање. Мало промућурнији су чешће долазили до хране и других добара, отуда је њихово потомство имало веће изгледе за преживљавање. Мање вичнији су умирали увећавајући тако вероватноћу преосталих да опстану. Из поколења у поколење у тој немилосрдној утакмица људи су бивали паметнији.

Желећи да провери која је од поменуте три била пресудна, Дејвид Гири је проучио лобање 175 људи и њихових претеча – у раздобљу од пре два милиона до пре 10.000 година. У разматрање су укључени разни чиниоци: густина насељености (укупан збир јединки на једној територији), старост костију, место налажења, температура у прошлости, топлотна колебања до наших дана и број паразита на датом подручју. Какав је налаз проистекао?

Убедљиво је преовладала густина насељености: чим би се достигла извесна бројност јединки, мозгови су убрзо почели да им се увећавају.

Оскудни подаци

Ралф Холовеј, антрополог са Колумбија универзитета, сматра да раштркани лобањски подаци не указују ни на какве разлике код усправљених људи (Homo erectus) или код неандерталаца. У Африци, Азији и Европи до сада је пронађено мање од 25 лобања, а требало би да дочарају све који су стотинама хиљада година опстајали ходајући на две ноге!

Иако подржава Дејвида Гирија, он верује да је људски мозак толико порастао захваљујући дужем боравку у материци (продуженој трудноћи) или повећаном раздобљу зависности деце од одраслих (код људи неколико година). У игри је још једна замисао: пресудила је исхрана, нарочито обиље рибе и ракова у јеловнику.

Али то није крај: верује се, такође, да је успоравање одумирања ћелија прокрчило стазу умножавању живаца или повећању нервног ткива.

Напослетку, ниједна се не може потпуно проверити, понајвише због помањкања фосилних налаза. Уколико рачунате да један нараштај поживи двадесетак година и знате колико је најкраће расплодно време, укупан збир остатака хоминида до сада прикупљених одсликава једва 0,000001 (милионити делић) постотка еволуције!

Са ове тачке гледишта све претпоставке изгледају уверљиво.