Имунолог Ралф Стајнман, пореклом из Канаде, остаје на списку нобеловаца за медицину или физиологију у 2011, иако је три дана пре проглашења имена славодобитника преминуо. Представници Нобеловог комитета су то, нажалост, сазнали тек у понедељак када су га позвали. Уобичајено је, наиме, да се ни са ким ко је предложен пре тога не ступа у везу.

Друга двојица славодобитника, Американац Брус Батлер и Луксембуржанин Жил Офман, поделиће преосталу половину новчаног износа. Чиме су то сва тројица допринели медицинској науци?

Невероватни ген

Сваки од тројице добитника награде је из својег истраживачког угла расветлио тајну како се наше тело брани од опасних, често смртоносних уљеза који га нападају – бактерија, вируса, гљивица и паразита. У свачијем организму постоје, условно речено, две линије урођене одбране (имунолошки систем). Устројство прве одгонетнули су Батлер и Офман, а друге Стајнман.

Офман је још 1996. у чувеном часопису „Сел” обелоданио откриће да ген назван „невероватни” или „велики” (на немачком: Toll), укључен у развиће заметка (ембрион), игра кључну улогу у организовању имунолошке одбране против бактерија и гљивица у воћним мушицама. Јединке које га нису имале (мутиране) нису преживеле заразу.

Батлер је две године касније у часопису „Сајенс” обелоданио промену (мутација) у другом гену, прозваном „пријемник (рецептор) сличан великом (или Toll-u)”, с важним задатком у телесној одбрани миша. Претходно је трагао за рецептором што везује бактеријско једињење липополисахарид, узрочника тзв. тровачког шока, претераног одговора имунолошког система који се може окончати угинућем.

Имунолошко памћењеУ протеклом веку уследила је поплава открића сродних чинилица имунолошког система, корак по корак.

Ралф Стајнман је први уочио и проучио ћелије налик дендритима (кратки продужеци из телашца неурона) које учествују у подстицању својих посестрима, названих Т-ћелије, чији је задатак да усмеравају друге да пресрећу и усмрћују уљезе.

Научници су дуго трагали за вратарима-чуварима имунолошког одговора који на својеврстан начин узбуњују и укључују свеопшту телесну одбрану. Зашто је такво сазнање веома корисно? Зато што отвара широке улице за осмишљавање нових поступака предупређивања и лечења свакојаких зараза, рака и запаљења у човековом организму. Како год то именовали, окружени смо непрегледном војском разноразних невидљивих узрочника најтежих обољења.

Прва линија наше одбране јесте урођена отпорност: може да уништи надируће микроорганизме и да изазове запаљење које зауставља тај јуриш. Ако је микроорганизми пробију, у помоћ се позивају антитела и тзв. ћелије-убице да разоре заражене посестриме. После одбијеног насртаја заразе, наш имунолошки систем сачува својеврсно памћење на темељу којег се брже и делотворније супротставља следећем нападу.

Обе одбрамбене линије уједно представљају претњу за наш организам. Како?

Уколико је праг узбуњивања и укључивања сувише низак или одбрану покрену унутрашњи (ендогени) узрочници, појављају се разноразна запаљења.