У седмицама када су се у Копенхагену и другде изливале узавреле страсти да Земљи предстоји велико отопљење, изнебуха је свет обиграла другачија опомена – предстоји нам ново ледено доба! Као када би вас, загрејане и задихане, изненада запљуснуо студени ветар. Зар је могуће да су се научници толико преварили?

Сетите ли се филмске приче „Дан после”, пре вашим очима још једном ће искрснути призори света који тоне у залеђену таму, само неколико седмица након свеопштег нуклеарног окршаја. Слични језовити догађаји збивали су се, без људског уплива, и у прошлости.

Гледајући у сутрашњицу, нема никаквог разумног оправдања зашто се свеколико замрзавање не би поновило, што подсећа на готово подсмешљиво наговештење у данима када смо обасути вестима да велики залеђени делови Гренланда копне. Завиримо ли у прошлост, пре 12 столећа северна полулопта (хемисфера) била је захваћена хладноћом која је потрајала 1.300 година!

Временска машина

Геолошки налази указују да је наше претке задесило „Велико замрзавање” када се огромна количина слатке воде, већа од запремине Северноамеричких великих језера, слила у Атлантски и Арктички океан. Ненадани прилив прекинуо је дотадашље опструјавање топлих водених маса, због чега је температура знатно опала.

Претходни подаци прикупљени истраживањем гренландског леда сведоче да су се климатски заокрети дешавали у трајању од једне деценије или дуже, најновија изучавања указују да се одиграју за неколико месеци, највише за годину или две. А то је изузетно важно сазнање, сматра Хенри Малинс са Универзитета Сиракјус (САД). Када се једном достигне „тачка без повратка”, људи више неће имати прилику да нешто предузму!

Две године је Вилијам Патерсон са Универзитета Саскачеван (Канада) са својим сарадницима проучавао стврднути муљ, извађен с дна једног старог језера у Ирској. Пошто су се наноси споро таложили, сваки слој је у великој мери оличавао својеврсни историјски снимак, с маленим одресцима дебелим свега пола милиметра, од који је сваки представљао раздобље од три месеца. Својеврсна „временска машина” геологије, зар не?

Циљ је био да се добије што потпунији „климатски запис”.

Испитивањем угљеникових изотопа у сваком одреску, истраживачи су у стању да закључе шта се збивало у језеру: језерске биљке су везале угљеник-12 (12 протона и неутрона у атомском језгру), а лишће је сачувало више угљеника-13. Истовремено су изотопи кисеоника одсликавали температуру – када су животиње и биљке стварале калцијум карбонат, сразмера између кисеоника-16 и кисеоника-18 одговарала је томе до које се црте жива попела (једино што тада није било термометра).

Умирено Сунце

Установљено је да се на почетку млађег дријаса (раздобље великог замрзавања на крају плеистоцена, пре 12.000 до 11.500 година) језеро охладило и принос живог света умањио за само неколико лета. Прохујало је сто до двеста година пре него што се повратило пређашње климатско стање. Из тога Вилијам Патерсон закључује: нема никаквог разлога зашто нас јако смрзавање не би изнова походило. У сваком случају, то не може оповргнути да смо се запутили ка добу свеколиког отопљења, што уверљиво поткрепљује нестајање ледених наслага на Гренланду.

И оно ће се окончати озбиљним захлађењем.

А у мају је обелодањено да се Сунце највише умирило у протеклих стотину година: нема пега, нема излива (експлозије). Сунчеви ветрови су спали на полувековну најнижу тачку, а појављивање пега на једновековну. Научници не знају чиме је то изазвано, а најсумњичавији најављују мало ледено доба, какво је наступило средином 17. столећа и потрајало седам деценија, с низом неуобичајено хладних зима на северној полулопти.

Исту промену наговестили су пре три године руски астрономи, предвођени Хабибулом Абдусаматовим: средином века очекује се планетарно захлађење, а не отопљење! За то су окривили смањивање дотока зрачења с наше звезде. Земља ће почети да се хлади 2012-2013. године, а замрзавање ће уследити деценију и по или две после опадања најбурнијих превирања (активности) на Сунцу (2035-2045).