Земља није више усамљена, има ко зна још колико ближих и даљих рођака у космичком бескрају. Европски астрономи су, управо, обзнанили најновију Земљину посестриму: небеско тело снимљено још у фебруару и прозвано CoRoT-7b (по истоименој космичкој летелици-осматрачници коју је одаслала Европска свемирска агенција), прво изван Сунчеве породице с густином приближном њеној.

Узевши у обзир масу и пречник, срачунали су колико је сабијена – 4,7 грама по кубном сантиметру, чиме је завредила да буде сврстана у стеновите.

Већина до сада откривених су веома крупне, наликују гасовитом диву Јупитеру.

И раније се увелико нагађало да су поједине егзопланете (ван Сунчевог система) камените, али тек недавно је први пут мерењем то поткрепљено. Иако крупнија (зато се такве зову супер-Земље), најсроднија је нашој од свих до сада опажених (око 330).

Чувени ловац на планете Мајкл Мејер са Универзитета Аризона (САД) установио је почетком прошле године да око, најмање, петине звезда налик нашој у Млечном путу владају погодни услови за обликовање стеновитих, могуће да је их буде троструко више (60 одсто). За посматрање је коришћен свемирски телескоп „Спицер” који је у стању да својим „инфрацрвеним очима” (детектори) уочи топлоту у космичкој прашини. Врућа треба да наговести постојање материјала који кружи на раздаљини упоредивој са Земљином и Јупитеровом.

Приљубљена уз звезду

Мерено космичким аршином, најновија облеће на веома малом растојању од матичне звезде (нешто мање, хладније и млађе од наше – старости милијарду и по година), на око 2,5 милиона километара, што је малтене 23 пута краће од удаљености Меркура од Сунца! Изгледа као да се приљубила уз своју звезду.

Због толике близине ухваћена је у својеврсну „плимску замку” бесомучно јурећи 700.000 километара на сат (седам пута брже од Земље), с једном страном стално окренутом „звезданој пећи”. Температура на површини премашује 1.000 Целзијусових степени, па се камење топи и кључа у виду лаве што увелико подсећа на Дантеове (Алигијери) описе пакла. На супротној је хладно, стога се верује да су се тамо уобличиле планине.

У струку је 80 посто пуначкија од Земље, а то је измерено на основу благог затамњења сјаја док пролази испред лица звезде, од нас удаљене готово 500 светлосних година у смеру сазвежђа Једнорог. (Светлосна година је раздаљина коју светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је готово 9,6 хиљада милијарди километара).

Сасвим је извесно да на најмањој, звезди најближој и најбржој егзопланети нема текуће воде, ни ма каквог живота.

Прва супер-Земља уочена је пре четири године, у астрономским размерама малтене иза нашег космичког ћошка (15 светлосних година далеко). У пречнику је два пута шира и приближно шест пута тежа (5,9).

Малчице мања (малтене пет и по пута крупнија од наше плаво-зелене), снимљена је следеће године на два и по пута већем одстојању (две и по астрономске јединице; једна износи око 150 милиона километара) од црвеног патуљка, чак 50 пута слабашнијег од Сунца, на 28.000 светлосних година од нас у смеру средишта Млечног пута. (Црвени патуљци су, иначе, најчешће свемирске светиљке).

На темељу растојања и величине матичне звезде, установљено је да на површини владају ниске температуре, неколико пута ниже од сибирских – око 220 Целзијусових степени испод нуле, што указује да нема живота каквог познајемо. Ледена као Плутон.

Пре два хиљадугодишта су се двојица античких мудраца, Аристотел и Епикур, спорили да ли постоје планете налик нашој, наслућујући, ваљда, да она није ни једина, ни осамљена. Докази да су били далековиди тек у наше време пристижу.

Како их астрономи опажају, ако су људском оку недоступне и кроз највећи телескоп?

Животодавни појас

По угледу на већину екстрасоларних, одајеих благо врлудање матичне звезде коју властитом силом теже (гравитација) привлаче. Трагаче увелико копка када ће наићи на планете чије су путање у тзв. животодавном појасу као Земља, Марс и Венера – ни преблизу, ни предалеко од матичне звезде. Побројана открића упућују на постојање мноштва земљоликих свуда око нас. Претпоставља се да само у Млечном путу има 20 милијарди каменитих или планета сличних Меркуру, Венери, Земљи и Марсу.

Скорашњи прорачуни указују да би требало пажљиво осматрати звезде које се гасе, јер оне старењем постају топлије. Најповољнији услови за настанак живота налазе се у тзв. насељивим зонама, подручјима у којима су површинске температуре довољне да се задржи текућа вода.

Одраније је познато да се тај појас загрева и шири са старењем звезде, а тројица истраживача су израчунала колико он траје на различитим одстојањима. И упоредили су то с временом које је било потребно да Земља оживи (око 700 милиона година), да би проверили може ли овај „топлотни талас” да покрене биолошку еволуцију на залеђеним небеским телима.

Када звезда почне да сагорева свој водоник, она постане сјајнија, повећа се и претвори у маленог дива, а настањива зона се прошири од две до девет астрономских јединица. Унутрашљи рубни предели остају подесни за живот неколико милијарди, а спољашњи – тамо где кружи Сатурн – неколико стотина милиона година.

Проналажењем таквих „космичких стена”, на којима би се живот зачео и опстао, људи ће се примаћи властитим хемијским и биолошким коренима у свеколиком бескрају. Скорашњи налази наговешћује да у космосу обитава мноштво земљоликих планета. Научници верују да су сада на корак ближе одговору на заветно питање: Да ли смо сами у космосу?